Бенџамин Френклин је разумео нешто суштинско о новцу — да он функционише само када људи верују у његову аутентичност. Почетком XVIII века британске колоније у Америци патиле су од хроничног недостатка златних и сребрних кованица, што је локалне власти приморало да за трговину и свакодневне трансакције уведу папирни новац. Та новина донела је озбиљан проблем: за разлику од металних кованица, папирне новчанице су се лако могле копирати, мењати и фалсификовати. Још пре експеримената са електрицитетом и улоге у оснивању Сједињених Држава, Френклин је годинама радио са папиром, мастилом и штампом, стичући конкретно познавање материјала и поступака израде.
Фалсификовани новац широко је кружио, па су штампари на новчанице стављали упозорења попут „Фалсификовање се кажњава смрћу" и у својим новинама описивали строге казне за фалсификаторе. Френклин се укључио у штампање новца почетком 1730-их, убрзо пошто се као штампар настанио у Филаделфији, и током каријере одштампао новчанице у вредности више милиона фунти за Пенсилванију и друге колоније. Године 1749. удружио се са штампаром Дејвидом Холом. Успоставио је и мрежу штампара у другим колонијама — Делаверу, Њу Џерзију, Њујорку, Мериленду и Јужној Каролини — снабдевајући их пресама, папиром и мастилом. Схватио је да физичке особине новчанице и материјали од којих је направљена снажно утичу на поверење јавности.
Френклин је штампарству приступао као занатлија, непрестано експериментишући са техникама и материјалима. Колонијални папир правио се од старих ланених и памучних крпа претворених у пулпу. Да би новчанице било теже копирати, Френклин је у папир уграђивао разне додатке — на пример влакна или конце обојене индигом помешане са пулпом. Тиме је фалсификаторе приморавао да репродукују не само одштампану слику, већ и сам састав папира. Експериментисао је и са техникама инспирисаним природом, прецизно отискујући сложене мотиве лишћа, чије се нерватуре никада не понављају исто, што је дизајн чинило веома тешким за имитирање. Историчари претпостављају да је нови „новчани папир" развијао са папирником Ентонијем Њухаусом, водећи о томе одвојене белешке ради чувања тајне.
Када су стручњаци за науку о материјалима недавно анализирали готово 600 сачуваних колонијалних новчаница, користили су савремене технике снимања способне да испитају структуре хиљадама пута финије од људске длаке. Изненадили су се појединим открићима: уместо уобичајеног црног пигмента на бази чађи, у многим Френклиновим новчаницама пронашли су слојевите угљеничне структуре сличне графиту, што сугерише да је он састав мастила истраживао много дубље него што се мислило. Открили су и честице лискуна (мике) уграђене у папир, које рефлектују светлост и стварају благ сјај — још једна визуелна одлика коју је фалсификаторима било тешко доследно репродуковати.
Френклин се никада није представљао као стручњак за материјале, али је његов рад на колонијалном новцу већ одражавао начела која данас усмеравају безбедну штампу. Разумео је да физичке особине предмета — текстура, влакна, пигменти и одштампани детаљи — могу учврстити поверење и потврдити аутентичност у очима јавности. То је било пресудно: папирни новац могао је да подржи трговину, финансира јавне пројекте и прати привредни раст само ако му грађани верују. Чинећи новчанице тежим за фалсификовање и лакшим за препознавање, Френклин је јачао поверење у финансијски систем колонијалне привреде у успону. Има смисла што се његов лик данас налази на америчкој новчаници од 100 долара — јер је много пре него што је постао један од симбола америчког новца већ помогао да се обликују начела по којима је папирни новац стекао поверење јавности.
