АДОНИС

АДОНИС (грч. Ἄδωνις) је божанско име у грчком облику настало од северозападносемитског узвика ʼadōnī, „господару мој", вероватно скраћеног од погребне нарицаљке hōy ʼadōnī, „Јао, господару мој", чији се одјек чува и у самом грчком обредном узвику αἰαῖ τὸν Ἄδωνιν (ајај тон Адонин, „Авај, Адониса"). Реч је, дакле, у изворном облику била обредни вокатив – ословљавање мртвог божанства плодности у обреду тужбалице – која је у грчком језичком облику схваћена као лично име и прерасла у самостално божанство хеленског и хеленистичког пантеона.

Порекло и етимологија

Семитско ʼadōn („господар", „владар") заједничко је именичко звање које се у Угариту, Финикији, Сирији и Палестини употребљавало како за земаљске владаре тако и за богове; у хебрејском ʼadōnay постало је уобичајени израз којим се ословљавао Јахве. Финичани су тим обликом ословљавали божанство умируће и васкрсавајуће вегетације, чије изворно име – вероватно везано за божанства из круга Баалâ, у новијим истраживањима повезивано са богом Баал-Гебала из града Библоса – временом је замењено самим обредним узвиком. Грци, ступивши у трајан додир са финичанском обалом најкасније у осмом и седмом веку пре нове ере, преузели су култ заједно са обредним поклицима, али су узвик схватили као теоним. Поред угаритског и финичанског круга, поједини истраживачи указују и на типолошку, а делом и историјску, повезаност са култом сумерско-акадског Думузија/Тамуза, чији помен налазимо и у Књизи пророка Језекиља (Јез 8,14), где жене у Јерусалиму „оплакују Тамуза" на северним вратима Храма.

Митолошко предање

Класична грчка митографија, чији су најпотпунији извори Аполодорова Библиотека (3.14.4), Овидијеве Метаморфозе (10.298–739) и схолије уз Теокритове Идиле, чува неколико варијанти приче. У најпознатијој, Адонис је плод инцестуозне љубави киприске или сиријске принцезе Мире (Смирне) и њеног оца, краља Кинире или Теје, која се, гоњена очевим гневом, претвара у мирисно дрво смирне, из чијег расцепљеног стабла излази дете изузетне лепоте. Афродита га поверава Персефони на чување у подземном свету, али се ова, заљубивши се у дечака, противи његовом повратку. Спор међу богињама решава Зевс (према другима, муза Калиопа) пресудом по којој Адонис трећину године проводи са Персефоном, трећину са Афродитом, а трећину како сам изабере – што он сваки пут одлучује у корист богиње љубави. У ловној несрећи, изазваној љубомором Артемиде или Аресовом осветом, рањава га дивљи вепар у препоне; из крви младићеве ниче анемона, а из суза Афродитиних ружа. Архаична слика о подели године између светлог и мрачног света јасно указује на изворни сезонски, вегетативни карактер божанства: Адонис је лични израз годишњег умирања и обнављања биља.

Култ и обреди

Главна светилишта Адонисовог култа налазила су се у Библосу на финичанској обали, у светилишту Афаке у Либанским планинама, поред извора реке Адонис (данас Нахр Ибрахим), чија се вода о годишњем празнику црвенила од прашине донете бујицама, што су верници доживљавали као крв страдалог божанства. Култ је одатле пренесен на Кипар – посебно у Пафос и Аматунт – а потом и у градове грчког матичног подручја: Атину, Аргос, Александрију и, у римско доба, у читав медитерански свет.

Најбоље посведочен обред су Адоније (Ἀδώνια), празник који су у Атини петог и четвртог века пре нове ере свечано славиле углавном жене, у приватним домовима и на равним крововима кућа. Обред је трајао два дана и обухватао је два супротна расположења: првог дана припремале су се такозване „Адонисове баште" (κῆποι Ἀδώνιδος) – плитке посуде или крхотине лонаца напуњене земљом, у којима су се сејали брзорастући али краткотрајни усеви (пшеница, јечам, копар, салата); посађено би никло за неколико дана, али би се, изложено сунцу на крову, исто тако брзо осушило и увенуло, симболизујући кратки живот божанства. Другог дана је био плач за умрлим Адонисом, изношене су његове минијатурне статуе на самртничкој постељи, тужило се обредним нарицаљкама и наизменичним поклицима αἰαῖ τὸν Ἄδωνιν, а на крају су његова слика и баште бацане у море или у изворе. Платон у Федру (276б) и Теофраст у Историји биљака (6.7.3) користе „Адонисове баште" као метафору за оно што брзо ниче а нема плода – израз који је ушао у античку и потоњу филозофску књижевност као слика испразне површности.

Најрашчлањенији књижевни сведок празника је петнаеста идила Теокритова, Сиракужанке или Празник Адониса, написана у Александрији у трећем веку пре нове ере, која описује свечаност приређену под покровитељством краљице Арсиное Друге. У њој се види мешавина народне побожности, дворског сјаја и хеленистичког естетизма: на сребрним лежајима почивају Адонис и Афродита, изложени су свеже плодови, медени колачи и мириси, а певачица из Аргоса изводи тужбалицу која најављује да ће се идућег дана божанство, под велом ритуала, поново „вратити".

У сиријском Библосу обред је био тесно повезан са годишњим речним празником, у коме се божанству приносила тужбалица а потом и обред његовог поновног дочека. Лукијан Самосаћанин у спису О сиријској богињи (6–9), писаном у другом веку нове ере, описује овај култ из непосредног посматрања, повезујући га истовремено са култом богиње Атаргатиде и са египатским Озирисом, чија се „глава", веровало се, годишње запливавши Средоземним морем, нашла у Библосу.

Адонис међу боговима умирућим и васкрсавајућим

У упоредној историји религија Адонис је заузео средишње место међу такозваним божанствима умирућим и васкрсавајућим, групом коју је још у деветнаестом веку Џ. Џ. Фрејзер у Златној грани повезао са Тамузом, Озирисом, Атисом и угаритским Баалом, тумачећи их као персонификације годишњег циклуса смрти и обнављања вегетације. Овакво обједињено тумачење, утицајно током читавог двадесетог века, новија су истраживања (Џ. З. Смит, Т. Мец) преиспитала и делимично оспорила, упозоравајући на разлике у обредима, временском оквиру и теолошком значењу појединих култова, као и на чињеницу да у изворима за Адониса експлицитна слика васкрсења није увек јасно посведочена пре хеленистичког и римског доба. Ипак, основни обредни ритам – тужбалица за умрлим младим божанством плодности и његово ритуално обнављање – неспоран је и представља једно од најпрепознатљивијих наслеђа староисточне религије унутар грчко-римског света.

Етнолошки гледано, Адонисов лик носи и црте младог божанства-љубавника велике богиње, по обрасцу који веже Иштар и Тамуза, Кибелу и Атиса, Изиду и Озириса: парадигма у којој богиња оплакује и враћа из смрти младог сапутника представља једну од најраспрострањенијих религијских формула старог Блиског истока.

Рецепција у књижевности и уметности

Од хеленистичке поезије наовамо Адонисов лик постао је трајан мотив европске лирике, пасторалне књижевности и ликовне уметности. Тужбалица за Адонисом Биона из Смирне, написана у другом веку пре нове ере, утврдила је елегијски тон који ће се преко Овидија и поновног откривања антике у ренесанси прелити у Шекспирову поему Венера и Адонис (1593), у Адониса Ђ. Б. Маринија (1623) и у Шелијевог Адониса (1821), посвећеног смрти Џона Китса. У ликовној уметности тема Афродитиног оплакивања мртвог младића обрађивана је од помпејанских фресака преко Тицијана и Рубенса до савремених тумачења. Самим тим, Адонис, изворно блискоисточно вегетативно божанство чије име није било право име него обредни узвик, постао је један од најтрајнијих културних симбола младе лепоте, пролазне жеље и неизбежне смрти.