Под афричким религијама у овом
чланку подразумевају се аутохтона, традиционална верска предања народа
Подсахарске Африке, која су предмет научног проучавања постала тек у новијем
добу, и то у тесној, често оптерећујућој вези са историјом европске експанзије,
мисионарства и колонијалне владавине над афричким континентом. Историја њиховог
проучавања истовремено је и историја мењања европске и афричке самосвести,
преображаја научних парадигми у антропологији, историји религија и теологији, и
постепеног уздизања афричких научника у самосталне тумаче сопствене духовне
баштине.
Рана сведочанства до петнаестог века
Прва писана сведочанства о верским
предањима афричких народа налазе се већ у антици. Херодот у својој Историји
доноси описе обичаја египатских суседа – Етиопљана, Гараманата и других народа
Сахаре и Сахела, премда често испреплетене легендарним елементима. Касноантички
и византијски писци, међу њима Козма Индикоплов у шестом веку, доносе
фрагментарне податке о хришћанским и нехришћанским заједницама Рога Африке. Од
седмог века средиште посматрања постаје арапска географска и историјска
књижевност: Ел-Масуди, Ел-Бекри, Ел-Идриси, Ибн Батута и Ибн Халдун пружају низ
драгоцених, ако и једнострано пристрасних описа верских прилика у
западноафричким царствима Гане, Малија и Сонгаја, у градовима источноафричке
обале и у саваненим краљевствима данашњег Чада и Судана. Иако углавном усмерени
на ширење ислама и оцену „пагана" по мерилима муслиманске ортодоксије, ови
извештаји су за низ предколонијалних афричких религија и данас једини
историјски слој сведочења дубљи од два-три века.
Раздобље мисионарских и трговачких извештаја (15–19. век)
Доласком
Португалаца на западноафричку обалу крајем петнаестог века започиње период који
обележавају извештаји трговаца, морепловаца, дипломатских изасланика и,
нарочито, католичких и потом протестантских мисионара. Капуцински мисионари у
Краљевини Конго и Анголи у седамнаестом веку – Ђовани Антонио Кавази, Жироламо
Мерола, Антонио да Гаета – оставили су опсежне описе локалних култова, тзв.
„кимпасија" обреда и владарске духовности, тумачећи их углавном кроз
призму идолопоклонства и ђавољих дела. Слично гледиште заступају и каснији
холандски и енглески писци: Виљем Босман у Тачном опису обале Гвинеје
(1704) даје прве систематске податке о религији народа Фон и Јоруба, увевши и
реч fetisso (фетиш), португалског порекла, која ће преко Шарл де Бросовог
дела О култу богова фетиша (1760) ући у европски научни речник као општи
назив за поступке „примитивних" религија.
Деветнаести век је доба систематске мисионарске
документације. Анализе оваквих писаца као што су Анри Алекс Жуно међу Тсонга
народом на југу Африке, Робер Хамберже у Тоголенду, Едвин Смит код Илâ у
данашњој Замбији, Дитрих Вестерман на Обали Слоноваче и у Тоголенду, и Бруно
Гутман међу Чага народом у источној Африци, и поред теолошког оквира у којем
настају, чувају огромно богатство етнографских података – обреде, митеме,
генеалогије, молитве – која ће касније научно проучавање користити као примарну
грађу. Истовремено, путописци и истраживачке експедиције попут Дејвида
Ливингстона, Хајнриха Барта и Ричарда Бертона стварају општу представу о
„религији црне Африке" у европској јавности, неослобођену расистичких
предрасуда епохе.
Класична етнологија и колонијална антропологија (крај 19. и прва половина 20. века)
Институционализација антропологије као
академске дисциплине крајем деветнаестог века означава прелазак из мисионарског
у научни регистар. Међу британским еволуционистима, Едвард Барнет Тејлор у
својој Примитивној култури (1871) поставио је теорију анимизма –
веровања у душу као најраније степенице у развоју религије – ослањајући се,
међу осталим, и на афричку грађу. Џејмс Џорџ Фрезер у вишетомној Златној
грани (1890–1915) обилно се служи извештајима из Афике да би изградио општу
теорију магије и краљевског „жртвовања". Иако данас углавном напуштене у
својим изворним облицима, ове теорије су на дуги рок утицале на терминологију
којом се религија народа Африке описивала: појмови „анимизам",
„магија", „табу", „тотемизам", „предачки култ" и „божански
краљ" дуго ће остати у научном речнику.
Сасвим супротно еволуционистичком моделу, бечка
школа Вилхелма Шмита (1868–1954) развила је током прве половине двадесетог века
теорију прамонотеизма (Urmonotheismus), према којој се код
најархаичнијих афричких народа – посебно код Пигмеја и народа Сан/Кои –
препознаје вера у Врховног Бога-творца, схваћена као остатак изворне објаве
свему људском роду. Иако је Шмитова конструкција била теолошки мотивисана, она
је усмерила пажњу читаве једне генерације католичких етнолога на анализу
афричких представа о Врховном Бићу, и припремила тле каснијим студијама као што
су зборници Едвина Смита Афричке представе о Богу (1950).
У међуратном периоду долазе у обзир два кључна
правца: британски функционализам и француска етнологија. Бронислав Малиновски,
Алфред Реџиналд Редклиф-Браун и њихови ученици, посебно Едвард Еванс-Причард,
постављају захтев за теренским истраживањем „изнутра", дугим боравком међу
проучаваним заједницама и анализом обреда у њиховој непосредној друштвеној
функцији. Еванс-Причардова дела Вештичарење, оракули и магија код Азанда
(1937) и Нуерска религија (1956) представљају врхунце овог приступа:
прво показује унутрашњу логичност веровања у вештице у систему практичног
расуђивања азандског друштва, а друго – нарочито важно за историју религија –
доноси анализу нуерског појма kwoth (Дух) као сложену теологију која се
не да свести на „политеизам" или „анимизам" европских терминологија.
Француска школа предвођена Марселом Гриолом
(1898–1956) развила је од тридесетих година двадесетог века потпуно другачији
методолошки програм. Истраживањем међу народом Догон у Малију, и нарочито
објављивањем дела Бог воде (1948) – запис разговора с догонским мудрацем
Оготемелијем – Гриол је заступао тезу да и тзв. „примитивна" друштва
поседују врло сложене, у себи затворене метафизичке и космолошке системе,
упоредиве с великим азијским традицијама. Каснија ревизија његових налаза,
нарочито у студијама Валтер ван Беека крајем двадесетог века, поставила је
озбиљна питања о томе колико је Гриолов догонски „текст" заиста аутохтона
традиција, а колико производ дуготрајне сарадничке конструкције између
истраживача и саговорника; ипак, његов приступ остаје трајно подстицајан за
афричку метафизику.
Прелом средином двадесетог века: Банту филозофија и почеци афричке самосвести
Преломан тренутак у проучавању афричких религија
представља дело белгијског фрањевачког мисионара Пласида Темпелса La philosophie
bantoue (Банту филозофија), објављено на холандском 1945. и француском
1946. године. Темпелс је на основу свог рада међу народом Луба у Конгу тврдио
да у основи африканског поимања стварности лежи онтологија „виталне силе"
(force vitale), у којој се сва бића разврставају по степену учествовања
у тој сили и њиховим међусобним односима. Иако је Темпелсова књига написана с
пастиралним циљем – уверити мисионаре да Бантуи нису „празне табле" него
носиоци сопствене мудрости – и иако је била изложена оштрој каснијој критици са
разних страна (Окот п'Битек, Полин Хунтонџи, Валентен Мудимбе), она је
покренула низ домаћих афричких реакција и поставила питање: постоји ли афричка
филозофија и теологија која се може систематски изложити?
Међу првим афричким интелектуалцима који
одговарају афирмативно су Алексис Кагаме у Руанди, чија La philosophie
bantu-rwandaise de l'être (1956) развија Темпелсову интуицију помоћу
аристотеловских категорија примењених на руандски језик; Виљам Абрахам у Гани и
Џон Мбити (1931–2019) у Кенији. Мбитијева дела Афричке религије и филозофија
(1969) и Концепти Бога у Африци (1970) поставила су темеље онога што се
убрзо назвало „афричком теологијом". Његова чувена формулација да је
Африканац „непоправљиво религиозан" и да „религија прожима сва подручја
живота" постала је заштитни знак једне генерације проучавалаца, али и
предмет жестоких полемика.
Снажан критички глас јавио се у личности
угандског песника и антрополога Окот п'Битека (1931–1982). У књизи African
Religions in Western Scholarship (Афричке религије у западном научном
проучавању, 1971) он је оптужио и Мбитија и Идовуа, али и западне ауторе попут
Џефрија Перинда, да у афричке религије пројектују христолошке и грчко-европске
категорије („Врховни Бог", „монотеизам", „вечност", „свеприсутност"),
стварајући тако „хеленизоване" портрете локалних божанстава која у
изворној пракси никад нису имала такав облик. П'Битекова интервенција отворила
је методолошку дебату која траје и данас.
Афричка теологија и историја религија (1960–1990)
Деценије
после политичке независности афричких земаља обележавају процват афричке
самосвести у проучавању религија. Поред Мбитија, истичу се нигеријски научник
Е. Болаџи Идову (Олодумаре: Бог у вери Јоруба, 1962; Афричка
традиционална религија: дефиниција, 1973), који је заступао постојање
структуираног афричког монотеизма; Гајанин Канаан Банана и јужноафрички теолог
Габријел Сетилоане, који у The Image of God among the Sotho-Tswana
(1976) развија сличан програм. У сродству с тим напорима настаје и црна
теологија јужноафричког и северноамеричког порекла (Дезмонд Туту, Алан Бојсек),
као и теологија ослобођења у Африци, која у локалним религијама тражи изворе
отпора апартхејду и колонијалним остацима.
На пољу историје религија Џофри Париндер (African
Traditional Religion, 1954; Religion in Africa, 1969) сачинио је
прва свеобухватна синтетичка дела за енглеско говорно подручје. У француској
области, Жермен Дитерлен наставила је Гриолов рад у Малију, док су Луи-Винсент
Тома и Доминик Замбле проучавали религије западноафричких народа Диола, Серер и
других. Италијанска школа Ернеста де Мартина и Виторија Лантернаријa дала је
значајне доприносе разумевању пророчких и милениристичких покрета у Африци (Movimenti
religiosi di libertà e di salvezza dei popoli oppressi, 1960). Скандинавска
школа, са Бенгтом Сундклером на челу (Bantu Prophets in South Africa,
1948), отворила је тему афричких независних цркава – препознавши их као изворне
облике стапања хришћанске поруке и афричке духовности.
У истом периоду спроведене су и систематске
монографске студије појединих верских система: Викторово и Едитино Тарнерово
проучавање народа Ндембу у Замбији (The Forest of Symbols, 1967; The
Drums of Affliction, 1968), у којем је развијен утицајан појам
„лиминалности" и „комунитаса"; Мејер Фортесово дело Oedipus and
Job in West African Religion (1959); Робин Хортонов есеј African
Traditional Thought and Western Science (1967), у којем се тврди структурна
сродност афричког религијског и западног научног мишљења.
Методолошке расправе и постколонијална критика (од 1980)
Од
осамдесетих година двадесетог века историја проучавања афричких религија улази
у фазу темељне самокритике. Конгоански филозоф Валентен-Ив Мудимбе у The
Invention of Africa (1988) и The Idea of Africa (1994) показао је
како је сам предмет „афричке религије" у великој мери дискурзивни производ
западног колонијалног и мисионарског знања, и како су његове основне категорије
– „традиционално", „примитивно", „анимистичко", „синкретичко"
– оптерећене претпоставкама које траже деконструкцију. Сличну линију следе
радови Џ. Д. И. Пилa, посебно Religious Encounter and the Making of the
Yoruba (2000), у којој се показује да савремена „религија Јоруба" није
древни датум, него производ сложене историјске интеракције с хришћанским
мисионарима, исламом и колонијалном државом у деветнаестом веку.
Истовремено, нова генерација афричких научника
– Жакоб Олупона (Нигерија/САД), Лоренти Магеса (Танзанија), Елизабет Амоа
(Гана), Мерси Амба Одујоје (Гана), Бенезе Бухаро (Конго) – развија више слојева приступа: компаративну феноменологију религија (Олупона), етичку и моралну
теологију (Магеса, African Religion: The Moral Traditions of Abundant Life,
1997), феминистичку теологију Круга афричких теолошких жена (Circle of
Concerned African Women Theologians), и историјскоантрополошке студије о
односу религије, ритуала и моћи (Џон и Џин Комароф, Of Revelation and
Revolution, два тома, 1991. и 1997).
У последњим деценијама посебну пажњу
истраживача привлачи однос између традиционалних религија, ислама и
хришћанства, нарочито у светлу муњевитог раста пентикостално-харизматских
покрета у Подсахарској Африци (Пол Гифорд, Биргит Мајер, Рут Маршал), и питања
јавне делатности религије у савременим афричким друштвима. Дијаспорске црне
атлантске религије – кандомбле, сантерија, водун – такође се све више
проучавају у тесној вези са матичним западноафричким системима (Андрев Aпjтер,
Џ. Лорен Олаjубу).
Институционализација проучавања и часописи
Од средине двадесетог века
научно проучавање афричких религија добија и своју институционалну
инфраструктуру: основан је International African Institute у Лондону
(1926), који је покренуо часопис Africa; у Лидну се развија Institute
of African Studies, а у Француској Cahiers d'études africaines (од
1960). Специјализовани часописи као што су Journal of Religion in Africa
(од 1967) и Religion in Africa у Лајдену постали су главне платформе
размене. У самој Африци, оснивање центара за афричке студије на универзитетима
у Ибадану, Легону, Дар ес Саламу, Макереру, Кејптауну и Дакару омогућило је
континентално вођење истраживања и стварање афричког академског канона.
Удружење African Association for the Study of Religion (од 1992) повезује
научнике с континента и из дијаспоре.
Закључак
Историја проучавања афричких религија може се схватити као кретање од спољашњег, мисионарски и колонијално посредованог погледа према све зрелијем дијалогу у коме афрички научници и заједнице сами артикулишу значење сопствене духовности у савременом свету. У том кретању, рана сазнања антике и ислама, етнографски записи мисионара, теоријске конструкције антрополога од Тејлора до Еванса-Причарда, реформистички напор Темпелсов, синтетички пројекти Мбитија и Идовуа, критика Окот п'Битека и Мудимбеа, и нова постколонијална, феминистичка и историјска истраживања – свака су на свој начин обликовале савремено стање ове области. Афричке религије данас се не схватају више као археолошки реликт неке „примитивне" духовности, него као живи, сложени, унутар себе разноврсни системи мишљења, обреда и заједничког живота, у непрестаној интеракцији с великим светским традицијама и с глобалним токовима модерности.
