Под појмом афро-бразилске религије
подразумева се скуп верских традиција насталих у Бразилу од шеснаестог века до
данас као плод сусрета западноафричких и средњоафричких религијских система,
иберског народног католичанства, домородачких индијанских веровања, а у новије
време и европског спиритизма. Те религије развиле су се у условима трговине
робљем, плантажне привреде и потоњих друштвених преображаја, постајући један од
најважнијих видова духовног, културног и музичког наслеђа Бразила. Сматра се да
данас неки облик афро-бразилске религиозности активно практикује неколико
милиона људи, док је њен шири културни утицај присутан у свим слојевима
бразилског друштва.
Историјски оквир
Између 1550. и 1850. године на територију
данашњег Бразила доведено је, према процени историчара, између четири и пет
милиона Африканаца, што чини највећи појединачни ток атлантске трговине робљем.
Они су потицали из различитих регија: из подручја Конга и Анголе (народи
Бакого, Бамбунду и сродне групе говорника језика бантуских породица), из
Бенинског залива (Јоруба, Фон, Еве, Хауса) и из Сенегамбије и Горње Гвинеје.
Тако је на бразилско тло пренесена сложена мрежа верских традиција – култови
предака, божанстава природе, врачарство, иницијацијски обреди и музичко-плесне
праксе – које су у новој средини морале опстати у условима потпуне неслободе,
расељавања и сталног притиска да се преобрате у католичанство.
Колонијална политика заснована на
склапању бракова, верском просвећивању и принудном крштењу довела је до
површинског католичког преобраћања великог броја робова, али се испод формалне
припадности Цркви очувала и непрестано рекомпоновала аутохтона религиозност. У
стварању простора за такав опстанак значајну улогу имала су католичка лаичка
братства (irmandades), нарочито она посвећена Богородици од Ружарија и
светом Бенедикту Црном, у којима су се црни робови и слободњаци окупљали уз
благослов Цркве, а истовремено одржавали елементе сопствене обредне културе.
Аналогну улогу имали су и тзв. quilombo-и, насеља одбеглих робова у
унутрашњости земље, од којих је најпознатији Quilombo dos Palmares у
Алагоасу (XVII век), где су се афричке религијске форме развијале у већем
степену слободе.
Након укидања ропства 1888. године црно
становништво нашло се у двосмисленом положају: формално слободно, али економски
потлачено и предмет научно-расистичких теорија с краја деветнаестог века. У
градским средиштима – Салвадору, Реситу, Сао Луизу, Рио де Жанеиру и Сао Паулу
– црно становништво и слободњаци почели су да оснивају прве сталне обредне куће
(terreiros), које постају стожери организоване афро-бразилске
религиозности модерног типа. Прогон тих кућа од стране полиције и медицинских
власти, оптужбе за врачање, лудило и нарушавање јавног реда, потрајали су до
средине двадесетог века; пресудан преокрет у њиховом друштвеном статусу
остварен је тек после Устава из 1988. године где су изричито гарантоване верске
слободе.
ГЛАВНЕ ТРАДИЦИЈЕ
Кандомбле
Кандомбле (candomblé) је најпознатија и
најструктурисанија афро-бразилска религија, развијена у деветнаестом веку у
градовима државе Бахија, превасходно у Салвадору. Реч је о традицији у којој се
обожавају оришa (порт. orixás), божанства преузета из јорупске
религије, у склопу сложеног обредног система који обухвата иницијацију
свештеника, жртвовање, плес и опседнуће. Унутар кандомблеа разликују се
неколике међусобно повезане линије (nações): кето (или нагб),
најраспрострањенија и најближа изворној јорупској матрици; жеже,
повезана с традицијом народа Фон из Дахомеја и култом воду; и ангола,
у којој преовлађују бантуски елементи и где се божанства најчешће зову инкисе
(нкиси).
Најстарија документована обредна кућа кето
традиције – Casa Branca do Engenho Velho у Салвадору, проглашена за
национални споменик 1986. године – припада симболичном утемељењу кандомблеа у
деветнаестом веку и матица је за каснија утицајне сестринске terreiro,
међу којима су Gantois и Ilê Axé Opô Afonjá. Преко делатности
значајних свештеница (mãe-de-santo), нарочито Маје Аниње, Маје Менињиње
и Маје Стеле из Опо Афонжаа, кандомбле је током двадесетог века задобио и
одређено друштвено достојанство и постао предмет важних антрополошких
истраживања.
Умбанда
Умбанда (umbanda) је бразилска
синкретистичка религија која се обично сматра насталом у Рио де Жанеиру 1908.
године, када је медиј Зелио Фернандино де Мораис, у спиритистичком кругу којем
је припадао, добио облик духа индијанског поглавице Кабокла Седам Раскршћа (Caboclo
das Sete Encruzilhadas) и објавио оснивање нове религије. Умбанда повезује
афро-бразилске елементе (поштовање оришa, ритам атабаких бубњева,
опседнуће), европски кардецистички спиритизам (вера у преоваплоћење, морални
прогрес душа, медијумски рад), народни католицизам и митску слику бразилске
нације засновану на сусрету Африканца, Индијанца и Европљанина.
У умбанди делатне духовне силе обухватају не
само оришa, већ нарочито духове умрлих које у обреду оваплоћују медији: прети-веље
(pretos-velhos) – духови старих афричких робова, носиоци мудрости и
стрпљивости; кабокли – духови индијанских предака, носиоци храбрости и
снаге природе; крианса (деца) – духови деце која рано умру, носиоци
радости и невиности; егзу и помба-жира, амбивалентни духови раскршћа.
Умбанда је постала најраспрострањенија изворно бразилска религија и снажно је
утицала на културну самосвест ширих, нарочито мешовитих и средњосталешких
слојева друштва.
Кимбанда
Кимбанда (quimbanda) се обично
представља као „мрачнија" страна умбанде, усмерена на рад с духовима егзу-а
и помба-жира и с областима магије повезаним с љубавним, имовинским и
осветничким захтевима. Иако је у популарном дискурсу описана као „црна
магија", у пракси је реч о структурисаном обредном систему са сопственом
теологијом раскршћа, обредима жртвовања и пантеоном духовних личности (нпр. Tranca
Ruas, Maria Padilha) који је сродан како средњоафричким традицијама
тако и иберској народној демонологији.
Тамбор де Мина и Шанго
У државама Марањао и Пара, на
северу Бразила, развила се традиција позната као Tambor de Mina, чија се
матица обично смешта у Casa das Minas у Сао Луизу (основану око 1840.
године), и која је у већој мери очувала елементе религије народа Еве и Фон, са
култом водунa (vodun). У Реситу и Олинди делује сродна традиција Xangô
do Recife (или Xangô de Pernambuco), јорупског надахнућа. У државама
Рио Гранде до Сул и Санта Катарина постоји Batuque, такође претежно
јорупског порекла, али са сопственим обредним посебностима.
Макумба и народне традиције
Појам макумба (macumba)
у деветнаестом и почетком двадесетог века означавао је уопштени, у мањој мери
систематизован сплет афро-бразилских обреда у Рио де Жанеиру, претеча како
умбанде тако и кимбанде; у модерној употреби тај је појам често пежоративан и
не означава одређену конфесионално самосвесну заједницу.
Космологија и теологија
У средишту већине афро-бразилских
религија стоји схватање једног врховног, удаљеног и непосредно недохватног Бога
– у кандомблеу Olorum (јорупски Olódùmarè), у бантуским линијама Zambi,
у умбанди по правилу Olorum или просто Deus. Свет се одржава
дејством већег броја посредничких божанстава, оришa (у бантуском инкисе),
који су истовремено персонификоване силе природе и архетипски носиоци одређених
људских особина и судбина. У јорупској матрици најчешће се истичу: Egzu
или Eshu, господар раскршћа и посредник међу свим осталим божанствима; Ogum,
бог гвожђа и рата; Oshossi, бог лова и шуме; Omolu или Obaluae,
бог болести и излечења; Oshumare, бог дуге и обнове; Xangô, бог
муње, грома и правде; Iansã (Oiá), богиња ветрова и муње; Oshum,
богиња слатких вода, плодности и љубави; Iemanjá, мајка свих оришa
и господарица мора; Nanã, прамајка кишних мочвара; Oxalá (Obatalá),
отац свих оришa, повезан с белом одећом, миром и стварањем.
Сваки човек је, према овој теологији, духовни
„син" или „кћи" једног или више оришa, чија узајамна дејства
одређују његову личност, склоности и судбину. Уз оришa, средишњу улогу у
обредном животу имају и духови предака, у кандомблеу познати као egungum
(јорупски egúngún), који су у строжим линијама предмет одвојеног и веома
изражено мушког иницијацијског култа.
Заједнички појам за космичку, виталну енергију
јесте ашe (порт. axé; јорупски àṣẹ) – животна моћ која
настањује човека, заједницу, обредни простор и предмете, и која се ритуалом
обнавља и преноси. Из тог разлога terreiro није само место одржавања
обреда, него и физичко чување и преношење ашee једне духовне лозе.
Обредна пракса и иницијација
Афро-бразилске религије су у битном
смислу обредне, а не догматске: верска истина се преноси кроз тело, плес, бубањ
и иницијацију, а не превасходно кроз свети спис или систематско богословље.
Обредна година већине традиција усклађена је са сменом празника појединих оришa
и често преклопљена са календаром католичких светаца.
Иницијација (порт. feitura de santo)
представља дуготрајан и сложен процес у којем се будући свештеник – iaô
у женском роду, iaô (или abian и ogã у мушким
специјализованим улогама) – повлачи у обредно затварање (recolhimento) у
трајању од недеља до месеци, прима верска и обредна знања, бива симболично
умртвљен и поново рођен као дете свог оришe. Хијерархија традиционалне
куће на челу има mãe-de-santo (мајка свеца) или pai-de-santo
(отац свеца), затим различите рангове помоћника (ekedi, ogã, iyakekerê),
а испуњење седмогодишњег круга означава пуну зрелост свештеника.
Опседнуће (incorporação) представља
средишњи литургијски догађај: уз ритам бубњева atabaque и обредне песме
на јорупском, кимбунду или мешовитом језику, оришa „силази" и
привремено заузима тело иницираног, говори кроз њега, благосиља присутне и
прима жртвене дарове. Жртва – животињска (петлови, козе, голубови), биљна и
прехрамбена – схвата се као размена ашee између људи и невидљивог света.
Поред колективних обреда, велику улогу има и
индивидуална религијска делатност: гатање каури шкољкама (jogo dos búzios),
припрема магијских смеша и амулета (ebó, patuá), обредно купање
лековитим биљем, поштовање личних оришa у кућним олтарима (peji).
Синкретизам и однос према католичанству
Однос афро-бразилских
религија према католичанству развијао се од почетне присиљене мимикрије до
савремене свесне самостојности. У колонијалном раздобљу робови су своје оришa
поистоветили с католичким свецима: Oshalá се најчешће изједначавао са
Господом Бонфимским (Senhor do Bonfim) или Исусом Христом, Iemanjá
с Богородицом Имакулатом, Xangô са светим Јеронимом или светим Михаилом,
Ogum са светим Ђорђем, Oshum са Госпом од Чедног зачећа, Omolu
са светим Лазаром, и тако даље. Такво идентификовање је омогућавало одржавање
култа под видом католичке побожности, али је с временом постало и стваран
синкретистички амалгам у народној верској свести.
Од шездесетих година двадесетог века, међутим,
у строжим круговима кандомблеа поведена је свесна кампања
„реафриканизације" (порт. reafricanização), чији је циљ био
разлучивање афричког наслеђа од католичког наплавка, обнављање јорупског језика
у литургији, посете изворним местима у Нигерији и саморазумевање кандомблеа као
потпуно самосталне религије. Тај процес је успоставио и нову, сложенију
равнотежу између аутентичности и синкретизма у самосвести афро-бразилских
заједница.
Друштвени и културни значај
Афро-бразилске религије су историјски
остваривале функцију културне отпорности и одржавања заједнице у условима
ропства и постропства. Њихов утицај на музику (самба, машише, афошe), плес
(капоеира), кухињу (јело acarajé, vatapá), књижевност (дело Жорже
Амада), карневалске свечаности и популарну митологију Бразила готово је
свеобухватан. Празник Iemanjá 2. фебруара на плажама Салвадора и Рио де
Жанеира, у којем стотине хиљада верника пуштају цвеће и поклоне у море,
представља један од најмаркантнијих јавних израза бразилске религиозности.
У последњим деценијама афро-бразилске религије
суочавају се с новим изазовима. С једне стране, њима је признат статус
нематеријалног културног наслеђа и предмет су све обимније академске рецепције,
у којој су истакнут допринос дали Едисон Карнеиро, Артур Рамос, Роже Бастид и
Пјер Верже. С друге стране, последњих деценија прогресивно ширење
неопентикосталних евангеличких заједница, које оришa и духове умбанде по
правилу тумаче као демонска бића, довело је до низа случајева верске
нетрпељивости, физичких напада на terreiro-е и расно обојених насиља.
Заједнички наступ кандомблеа, умбанде и њима блиских заједница у одбрани верске
слободе тако је постао и важан вид грађанског активизма савременог Бразила.
Преко граница Бразила
Бразилски облици религиозности шире се у новије време и изван матичне земље: умбанда и кандомбле имају изграђене заједнице у Аргентини, Уругвају, Парагвају, али и у Португалији, Италији, Шпанији и Сједињеним Америчким Државама, делимично преко миграната, а делимично преко европских и северноамеричких трагалаца за алтернативном духовношћу. У ширем погледу, афро-бразилске религије образују једно од најкомплекснијих остварења атлантског религијског света, заједно са кубанском регла де оча (santería), хаитским воду-ом, тринидадском шанго традицијом и оришa култовима у Нигерији, са којима су у трајном дијалогу и узајамном утицају.