ФЕЛИКС АДЛЕР (1851–1933) (Felix Adler) био је амерички филозоф, друштвени, просветни и верски реформатор немачко-јеврејског порекла, оснивач Њујоршког друштва за етичку културу (New York Society for Ethical Culture) и утемељивач ширег, међународно разгранатог Покрета етичке културе (Ethical Culture Movement). Његово учење представља један од најоригиналнијих покушаја да се у западној модерној мисли успостави секуларна, али суштински религиозна заједница утемељена на безусловној моралној вредности људске личности, независно од теистичких догми и обредних форми.
Порекло и образовање
Феликс Адлер рођен је 13. августа
1851. године у Алцају у Хесену (тада Велико Војводство Хесен-Дармштат), у
породици угледног рабина реформистичког правца Самјуела Адлера. Године 1857.
породица се преселила у Њујорк, када је Самјуел Адлер позван да буде главни
рабин синагоге Емануел (Temple Emanu-El), најзначајније реформистичке
јеврејске заједнице у Сједињеним Државама. Феликс је одрастао у духовно живом и
интелектуално отвореном окружењу америчког реформисаног јудаизма, припреман од
најранијих година да наследи очев положај.
Године 1870. дипломирао је на Колумбија колеџу
у Њујорку, а потом је био послат на постдипломске студије у Немачку, у Берлин и
Хајделберг. На немачким универзитетима упознао се с критичком библијском
науком, неокантовском филозофијом и социјалним хришћанским покретима свог доба.
Под утицајем Германа Когена, утемељивача марбуршке школе неокантовства, и под
снажним утиском Кантове етике дужности, Адлер је постепено напуштао теистичка
уверења наслеђена од оца, али не и осећање за свечану озбиљност и социјалну
одговорност верског живота. Докторирао је 1873. године на Универзитету у
Хајделбергу из области семитских језика и оријенталне историје.
Прекид с реформисаним јудаизмом
По повратку у Њујорк 1873. године
Адлер је по очевој жељи позван да одржи проповед у синагоги Емануел. Његова
проповед под насловом Јудаизам будућности (The Judaism of the Future)
изазвала је дубок потрес у заједници. Адлер је у њој одбацио теизам у његовом
класичном виду, оспорио везаност јеврејске вере за изабрани народ и обредни
закон, и заступао схватање по којем суштина јудаизма – и сваке вере – лежи у
моралном делању а не у догматском исповедању. Старешине синагоге биле су
узнемирене његовим радикалним идејама, и постало је јасно да Адлер не може
наследити очев положај.
Уместо тога, прихватио је катедру за хебрејску
и оријенталну књижевност на Универзитету Корнел (1874–1876), али су
конзервативни кругови у Итаци брзо испословали његово удаљавање због сумњи у
„атеизам". Тај период разочарања и трагања довео је Адлера до закључка да
је неопходно засновати нову врсту заједнице у којој ће се морални живот
неговати без догматских ограда.
Оснивање Друштва за етичку културу
Дана 15. маја 1876. године Адлер је
у њујоршкој дворани Стандард Хол одржао чувену беседу којом је званично
основано Њујоршко друштво за етичку културу. Његова основна начела била су
сажета у речима да „делање има предност над веровањем" (deed before
creed), да је „морални живот суштина религије" и да је достојанство
човека као моралног бића највиша вредност независна од теолошких претпоставки.
Друштво није имало вероисповест у уобичајеном смислу: није захтевало признавање
било каквог учења о Богу, бесмртности или објави. Окупљало је теисте, агностике
и атеисте уједињене заједничком обавезом моралног и друштвеног рада.
Полазећи од Кантове максиме о човеку као циљу
самом по себи, Адлер је заступао начело које је назвао „етиком међусобног
побуђивања најбољег": сваки човек је дужан да у другоме изазове и развије
оно што је у њему најплеменитије, и тек кроз тај међусобни моралан однос
остварује сопствену људску суштину. Овај принцип чинио је сржни домен Адлерове
етике и био је темељ његовог схватања заједнице.
Друштвени и просветни рад
Друштво за етичку културу убрзо је
постало средиште широког реформског деловања. Године 1877. Адлер је основао
Окружну службу за неговатељство (District Nursing Service), једну од
првих установа кућне медицинске неге у Сједињеним Државама, која је послужила
као узор каснијим програмима јавног здравства. Године 1878. покренуо је
бесплатну забавишну установу за децу сиромашних радника (Workingman's School),
која се временом развила у узорну установу под именом Школа етичке културе (Ethical
Culture School), а потом и Филдстон школу (Fieldston School) – све
до данас живе и угледне образовне установе у Њујорку. Његов педагошки приступ
нагласио је повезивање интелектуалног, занатског и моралног образовања, и
непосредно је утицао на потоњи прогресивистички покрет у америчком школству, на
челу с Џоном Дјуијем.
Адлер је био и један од водећих гласова у борби
против рада деце у фабрикама. Био је суоснивач и дугогодишњи председник
Националног комитета за дечји рад (National Child Labor Committee) од
1904. до 1921. године, чија су настојања довела до низа законских забрана
експлоатације деце у америчкој индустрији. Учествовао је и у реформи стамбених
услова у њујоршким сиротињским четвртима, у борби за побољшање положаја радника
и за расну једнакост. Био је један од оснивача Националне асоцијације за
унапређење положаја обојених људи (NAACP) 1909. године, иако је његов
однос с тим покретом био сложен.
Ширење Покрета етичке културе
Из њујоршког језгра Адлеров покрет
се убрзо проширио. Друштва за етичку културу основана су у Чикагу (1882),
Филаделфији (1885) и Сент Луису (1886), а у Европи су никла слична удружења у
Берлину (1892, под вођством Георга фон Гижицког и његове супруге Лили), Бечу,
Лондону и другим средиштима. Године 1896. у Цириху је одржан први међународни
конгрес који је уобличио Међународну унију етичких друштава (International
Ethical Union), претечу данашњег Међународног хуманистичког и етичког
савеза (Humanists International). Адлеров утицај на формирање модерног
организованог хуманизма је тиме непосредан и темељан.
Филозофски систем
Године 1902. Адлер је постао професор политичке
и социјалне етике на Универзитету Колумбија у Њујорку, где је предавао све до
краја живота. У том позном периоду уобличио је свој зрео филозофски систем,
изложен пре свега у делима Етичка филозофија живота (An Ethical
Philosophy of Life, 1918) и Поново откривени духовни идеал (The
Reconstruction of the Spiritual Ideal, 1924).
Његов систем може се сажети у неколико основних
теза. На првом месту стоји појам „вечитог" или „духовног поретка" (the
spiritual manifold), који није ни личност ни безлична сила, већ
структурална целовитост у којој свака личност има једно непоновљиво и нужно
место. Свако људско биће је, по Адлеру, „безусловно вредна личност" чија
се вредност не може изводити из емпиријских својстава – интелигенције, лепоте,
корисности – већ из самог њеног положаја у духовном поретку. Друга теза је
принцип међусобног „извлачења најбољег": морални однос према другом није
ствар саосећања или симпатије, већ обавеза да у њему изазовемо једну
јединствену људску снагу, чиме истовремено побуђујемо и сопствену. Трећа теза
је одбацивање како теизма тако и натуралистичког материјализма: Адлер је
заступао својеврсни етички идеализам, према којем је морална стварност првобитна
и неизводива из природних чињеница.
У односу на религију у уобичајеном смислу,
Адлер није био просто секулариста. Он је тврдио да његова етичка култура није
замена за религију, већ управо најчистији облик њеног остваривања, ослобођен од
историјски пролазних форми и упућен непосредно на свету озбиљност моралног
живота.
Везе са савременицима и утицај
Адлер је био у живом дијалогу с
водећим мислиоцима свог времена. Дописивао се и сарађивао с Вилијамом Џејмсом,
Џошајом Ројсом, Џоном Дјуијем и Бертрандом Раселом. Иако се у много чему
разилазио с њима, посебно с прагматистичким релативизмом, његов рад на пресеку
филозофије, педагогије и друштвене акције поделио је с њима бригу за обнову
демократског и моралног живота америчког друштва.
Међу његовим ученицима и сарадницима истиче се
Хорас Ман Калин, оснивач Универзитета у Њу Скулу и теоретичар културног
плурализма; Алгернон Блек, дугогодишњи водитељ Друштва за етичку културу; као и
многобројни просветни радници који су преко школа етичке културе обликовали
америчку прогресивну педагогију.
Смрт и наслеђе
Феликс Адлер преминуо је у Њујорку 24. априла
1933. године. Покрет који је основао и данас постоји у Сједињеним Државама као
Америчка етичка унија (American Ethical Union) и широм света као део
међународне хуманистичке заједнице. Иако је бројчано остао скроман покрет,
његов утицај далеко превазилази његове организационе оквире: Адлерове идеје
уграђене су у темеље модерног секуларног хуманизма, прогресивистичке
педагогије, америчког социјалног реформизма и доцнијих покрета за људска права.
У историји религијске мисли Адлер заузима особено место као један од првих мислилаца који је покушао да очува светост моралног живота у потпуно постметафизичкој форми. За разлику од оштрог антирелигијског секуларизма, његов пројекат је био изричито религиозан по озбиљности и трајности обавезе, а изричито секуларан по слободи од догме. Тиме је Адлер постао један од пророка модерне духовности која сматра да достојанство човека може бити свето и без позивања на трансцендентно.
