Шеломо бен Аврахам Адрет
(хебр. שלמה בן אברהם אדרת), (око 1235–1310), познат по акрониму РаШБА (רשב״א –
Раби Шеломо бен Аврахам), био је шпански рабин, талмудиста и врховни
верскоправни ауторитет јеврејства у круни Арагона у другој половини тринаестог
и почетком четрнаестог века. Сматра се једним од најутицајнијих халахичких
мислилаца целокупне средњовековне Шпаније, чија су решења и тумачења трајно
обликовала јеврејску верскоправну традицију – како сефардску, тако и ашкенаску.
Живот и образовање
Адрет је рођен око 1235. године у
Барселони, у имућној и угледној породици. Његова дуготрајна повезаност с тим
градом била је толика да је често називан хе-Барселони
(„Барселонац"). Прво талмудско образовање стекао је код Јоне бен Аврахама
Герондија (умро 1263), познатог као Рабену Јона, чувеног моралисте и учитеља, а
потом је постао ученик великог Моше бен Нахмана (Нахманида, Рамбана,
1194–1270), најзначајнијег талмудисте и кабалисте претходне генерације. Управо
ће Нахманидов метод тумачења талмудског текста – ослоњен подједнако на класичну
ашкенаску школу тосафиста и на сефардску правну прецизност – постати темељ
Адретовог сопственог приступа.
Поред верских студија Адрет се бавио и
финансијским пословима: радио је као банкар у Барселони и за извесно време био
и у служби краља Ђаумеа I Арагонског, иако се касније повукао из световних
послова како би се у потпуности посветио верском раду. Брзо је стекао положај
врховног рабина Барселоне, где је успоставио и водио чувену јешиву
(талмудску академију) која је привлачила ученике из читавог Медитерана,
Француске и Немачке.
Адрет као халахички ауторитет
Адретов углед у питањима верског
права био је толики да су му се у тегобним случајевима обраћале готово све
јеврејске заједнице из Шпаније, јужне Француске, северне Африке, Италије,
Немачке, па чак и из Свете земље и Византије. Сачувано је више од три
хиљаде његових шеелот у-тешувот (питања и одговора, респонса),
што га чини једним од најплоднијих посеким (тумача закона) у целокупној
јеврејској историји. Његова збирка респонса – објављена у седам делова –
представља непроцењив извор не само за халаху него и за друштвену, економску и
интелектуалну историју средњовековног јеврејства.
У својим одговорима Адрет се бавио свим
областима верског права: брачним и наследним правом, трговачким и зајмовним
пословима, обредним питањима, синагогалним и заједничким уређењем, односима с
нејеврејском влашћу. Његов метод одликује се изузетном правном тачношћу,
способношћу синтезе различитих школа и осећајем за конкретне животне околности.
Истовремено је био отворен за обичајно право (мингаг) различитих
заједница, али је постављао строге критеријуме за његово признавање.
Поред респонса Адрет је написао низ опсежних
коментара на Талмуд, познатих као хидушим („новине", тј. оригинална
тумачења) на скоро све трактате; ова дела и данас се сматрају једним од
врхунаца средњовековне талмудистике. Његове халахичке монографије – међу којима
Торат хабајит (Закон куће) о ритуалним питањима везаним за домаћинство, Аводат
хакодеш (Света служба) о шабату и празницима и Шаар хамајим о
обредној чистоти – постале су стандардна штива и значајно су утицале на касније
кодификаторе, посебно на Јосефа Кара и његов Шулхан Арух (1565).
Положај у заједници и однос према круни
Као врховни рабин
Барселоне Адрет је имао и важну јавну улогу. Заједница барселонских Јевреја
уживала је у његово време у релативно повољном положају у оквиру круне Арагона,
али је била изложена и све снажнијим притисцима – верским полемикама,
ограничавањима привредне делатности и спорадичним прогонима. Адрет је заступао
своју заједницу пред краљевским властима и помагао сродне заједнице широм
Иберијског полуострва. Његов ауторитет преузимали су и потоњи владари – краљеви
Педро III и Алфонсо III обраћали су му се у питањима која су се тицала Јевреја
у њиховим земљама.
Године 1263. Адрет је био међу присутнима на
чувеној Барселонској диспутацији, у којој је његов учитељ Нахманид водио
теолошку расправу с покрштеним Јеврејином Паблом Кристијанијем у присуству краља
Ђаумеа I. Иако се у самој диспутацији Адрет није истакао као говорник, искуство
тог сукоба обликовало је његов потоњи однос према хришћанским полемикама и
према унутарјеврејској самодисциплини.
Полемика против Мајмонидових критичара и сукоб око филозофије
Један
од најзначајнијих догађаја у Адретовом животу била је његова улога у такозваном
мајмонидском спору почетком четрнаестог века. Адрет је био убеђени поштовалац
Моше бен Мајмона (Мајмонида, 1138–1204) и његовог дела, али је истовремено био
забринут због начина на који су се међу делом провансалске и шпанске
интелектуалне младежи ширила алегоријска тумачења Библије под утицајем грчко-арапске
филозофије, која су – по његовом мишљењу – угрожавала буквално значење Светог
писма и темеље вере.
На подстицај провансалског учењака Аве Минија и
других, Адрет је 1305. године издао чувени херем (анатему) којим је
забранио ученицима млађим од двадесет пет година да се баве проучавањем грчке
филозофије и природних наука (изузев медицине). Овим прогласом, који је
потписало неколико десетина учењака барселонске заједнице, желео је да заштити
верску културу од интелектуалног рационализма, али не и да у потпуности забрани
филозофију – она је остала допуштена зрелијим студентима. Анатема је изазвала
жучне реакције, посебно у Прованси, где су рационалистички оријентисани учењаци
поведени Менахемом Меиријем и Једаном бен Шеломоом водили оштру одбрану слободе
филозофског проучавања. Спор је остао нерешен, али је показао дубоке тензије
између вере и философије у позносредњовековном јеврејству.
Однос према кабали
Премда не првенствено познат као
кабалиста, Адрет је био упознат с мистичким учењима свог учитеља Нахманида и
круга барселонских и геронских кабалиста. У својим халахичким делима повремено
се позива на езотеричке садржаје, али их по правилу не разрађује јавно, држећи
се ставова о таквоме знању као о учењу намењеном узаном кругу посвећених. У
више својих респонса енергично је одбацивао лажне пророке и месијанске покрете
свог времена, међу којима и Аврахама Абулафију, контроверзног заговорника
пророчке кабале, против чијих је тврдњи изричито устао.
Утицај и наслеђе
Адрет је умро у Барселони 1310. године, у
дубокој старости и на врхунцу ауторитета. Његов утицај на потоњу јеврејску
правну мисао тешко је преценити: његова решења ушла су у класичне кодексе
халахе, пре свега у Турим Јакова бен Ашера и Шулхан Арух Јосефа
Кара, а одатле и у свакодневну праксу јеврејских заједница широм света. Међу
његовим ученицима су Јом Тов бен Аврахам Ашбили (Ритба), Шемуел бен Шеломо
Сардилин, и – по неким изворима – посредно и Аарон Халеви из Барселоне; преко
њих је његова школа обележила целу једну епоху сефардске халахе.
У ширем смислу, Адрет представља образац средњовековног рабинског вође који је умео да повеже строгост правне традиције с осећајем за конкретне потребе своје заједнице, отвореност за рационалну мисао с одбраном верских темеља, и локални ауторитет с одговорношћу за судбину јеврејства у целини. Његов лик у потоњој традицији постаје парадигма посек хадор – највишег верскоправног ауторитета свога нараштаја.
