Историја научног
проучавања афроамеричких религија – верских традиција, заједница и пракси
Афроамериканаца у Сједињеним Америчким Државама и шире у дијаспори – обухвата
отприлике сто педесет година континуираног интелектуалног напора. У том
временском луку видљив је постепен помак од апологетских и реформистичких списа
деветнаестог века, преко социолошких и историјских монографија из прве половине
двадесетог века, до теоријски разуђене и методолошки самосвесне дисциплине
савременог доба. Историја проучавања ових традиција истовремено је и историја
сâме афроамеричке заједнице, њених политичких борби и сазнајних аспирација, али
и историја америчке хуманистике и њеног односа према расним, етничким и верским
разликама.
Претходници у деветнаестом веку
Први корпус извора о религијском
животу црних Американаца настао је унутар покрета за укидање ропства.
Аутобиографије одбеглих робова – Фредерика Даглеса (Narrative of the Life of
Frederick Douglass, 1845), Харијет Џејкобс, Соломона Нортапа – садрже
драгоцена сведочанства о хришћанској побожности поробљених, односу
„господарског хришћанства" и „хришћанства Христовог", о тајним
молитвеним скуповима у „шумским црквама" (hush harbors) и о улози
духовних песама (spirituals). Иако нису плод систематског научног
проучавања, ови списи поставили су основни тематски оквир и поетски речник кроз
који ће се афроамеричка религија дуго гледати.
Након грађанског рата (1861–1865) и укидања
ропства, прве самостално организоване црне деноминације – Афричка методистичка
епископска црква (АМЕ), Афричка методистичка епископска цркава сионска
(АМЕЗ) и Национална баптистичка конвенција – подстичу настанак конфесионалних
историја писаних руком самих чланова. Радови Данијела Пејна (Daniel A. Payne, History
of the African Methodist Episcopal Church, 1891) представљају прве
свеобухватне историјске прегледе одређене црне верске заједнице и сведоче о
настанку афроамеричке црквене историографије унутар самих заједница.
Утемељивачки списи: Дибојс, Вудсон, Мејз
Систематско академско
проучавање афроамеричке религије започиње на прелазу из деветнаестог у
двадесети век. Кључна личност тог почетка је Вилијам Едвард Бургхарт Дибојс (W.
E. B. Du Bois, 1868–1963), социолог са Харварда и Берлина, оснивач емпиријски
утемељене социологије црне Америке. У оквиру серије Атланта универзитетских
студија, Дибојс је 1903. године приредио зборник The Negro Church, прву
социолошки засновану студију верских заједница црних Американаца, утемељену на
упитницима, статистичким подацима и теренским извештајима. Његово знаменито
дело The Souls of Black Folk (1903), а посебно поглавље „Of the Faith of
the Fathers", унело је у проучавање афроамеричке религије три тематска
језгра која ће трајно обележити дисциплину: проповедник, музика и занос (frenzy).
Дибојс је такође прецизно описао фигуру „двоструке свести" (double
consciousness) – расцепа између афричког и америчког, црног и хришћанског –
која ће касније постати једно од средишњих хеуристичких начела у тумачењу
афроамеричких верских облика.
Картер Г. Вудсон (Carter G. Woodson,
1875–1950), оснивач Удружења за проучавање живота и историје црнаца (1915) и
часописа Journal of Negro History, објавио је 1921. године The
History of the Negro Church, прву свеобухватну институционалну историју
црног хришћанства у Сједињеним Државама. Вудсон је сматрао да је црна црква
најстарија и најтрајнија установа коју су црни Американци створили сами за
себе, те да је њено разумевање предуслов сваког озбиљног разумевања историје
афричке дијаспоре у Северној Америци.
Тридесетих година двадесетог века оквир
социолошког проучавања постављају Бенџамин Мејз и Џозеф Николсон у студији The
Negro's Church (1933), као и каснија Мејзова докторска дисертација The
Negro's God as Reflected in His Literature (1938). Њихови радови нуде
емпиријску слику црних цркава у урбаним и руралним срединама, бележе кризу
заједница изазвану Великом миграцијом и наговештавају теме економске
зависности, образовања свештенства и улоге цркве у социјалној промени.
Расправа о „афричким преживелим траговима"
Једна од најплоднијих и
теоријски најбогатијих расправа у историји дисциплине одвијала се од тридесетих
до шездесетих година двадесетог века и тицала се питања – у којој мери су
афричке религијске форме преживеле у Северној Америци? Антрополог Мелвил
Хершковиц (Melville J. Herskovits, 1895–1963), у студији The Myth of the
Negro Past (1941), тврдио је да су у афроамеричким верским праксама – у
обредном плесу, у изражајним стиловима проповеди, у односу према води при
крштавању, у схватањима духовног света и предака – препознатљиви континуитети са
религијама западне Африке. Његова концепција „културних преживелих
трагова" (Africanisms) поставила је темеље каснијим студијама
афро-атлантске религијске културе.
Социолог Едвард Френклин Фрејзер (E. Franklin
Frazier, 1894–1962) заузео је супротну позицију. У делима The Negro Family
in the United States (1939) и посмртно објављеном The Negro Church in
America (1964), Фрејзер је тврдио да су услови ропства – посебно растурање
породица, забрана афричких језика и пракси – довели до радикалног прекида са
афричком прошлошћу, и да је хришћанство било оквир у коме су црни Американци
изградили потпуно нову културу. „Фрејзер–Хершковицова контроверза" остала
је идеална типска формулација двеју страна расправе која траје до данас.
Савремена истраживања углавном настоје да помире обе позиције: афричке матрице
су опстале, али преобликоване и креативно прерађене у новим друштвеним и
верским контекстима.
Откривање верске разноликости
До средине двадесетог века академски
је доминирала претпоставка да је „црна религија" у суштини протестантска –
баптистичка и методистичка. Прва значајна интервенција у том погледу долази од
Артура Хафа Фасета (Arthur Huff Fauset, 1899–1983), чија студија Black Gods
of the Metropolis (1944) истражује пет урбаних култова северне Филаделфије,
међу њима Нацију ислама, Мисију оца Дивајна и заједнице црног јудаизма.
Фасет је доказивао да је верски живот црних Американаца знатно сложенији и
плуралнији но што су то признавали и Дибојс и Фрејзер, те да тзв. „секте"
нису одступања него легитимне варијанте афроамеричке религиозности.
Овај плуралистички приступ ће се у наредним
деценијама проширити: студије Нације ислама (Ерик Линколн, The Black
Muslims in America, 1961), растафари покрета, спиритуалистичких цркава,
заједница црне јеврејске идентификације и афро-карипских традиција (сантерија, вуду, кандомбле) у америчким градовима постепено мењају дисциплинарни предмет
од „црне цркве" ка „афроамеричким религијама" у множини.
Покрет за грађанска права и црна теологија
Покрет за грађанска права
(1955–1968) и постављање Мартина Лутера Кинга млађег као идеолога и моралног
гласа борбе подстакли су нови талас интересовања за теолошку и етичку димензију
афроамеричке религије. Кинг није био само вођа, већ и теолог – његова
повезаност с традицијом црних баптиста и с „персоналистичком" теологијом
Бостонске школе постала је предмет посебних монографија. Истовремено, опозиција
унутар самог покрета – позиције Малколма Икса и Нације ислама – отвориле су
простор за дубље уважавање исламских и црно-националистичких струја у
афроамеричком верском животу.
Године 1969. Џејмс Хал Кон (James H. Cone,
1936–2018) објавио је Black Theology and Black Power, а одмах потом и A
Black Theology of Liberation (1970), чиме је теолошки уобличио црну
теологију ослобођења. Иако је Конов рад превасходно нормативан и теолошки,
његова делатност деценијама је задавала тон академском разматрању смисла,
политичког садржаја и историјских корена црне верске мисли. Његовом
инспирацијом настају и каснији подухвати – црна женска (womanist)
теологија (Делорес С. Вилијамс, Кели Браун Даглас), теологија заједнице,
прорачуни моралног статуса страдања и наде у црној хришћанској мисли (Џејмс
Еванс, Двајт Хопкинс).
Парадигматски преокрет: Робото и нова историјска школа
Године
1978. појавила се студија Алберта Џ. Роботоа (Albert J. Raboteau) Slave
Religion: The „Invisible Institution" in the Antebellum South. Ова
књига представљала је методолошки и интерпретативни преокрет: на основу обимног
архивског и фолклорног материјала, Робото је реконструисао свет верског
искуства поробљених људи – не као пасивних реципијената белачког хришћанства,
већ као активних креатора сопственог религијског космоса који је спајао афричке
наслеђене елементе, реинтерпретирано хришћанство и сасвим нове форме. Његов
појам „невидљиве институције" – тајних окупљања и обреда поробљених изван
надзора – постао је неизоставан у савременим описима.
У истом нараштају истиче се Чарлс Х. Лонг
(Charles H. Long, 1926–2020), који је у есеју „Perspectives for a Study of
Afro-American Religion in the United States" (1971) и каснијој књизи Significations
(1986) уоквирио потребу нове, методолошки рефлектујуће историје религија
примерене афроамеричком искуству. Лонг је тврдио да Афроамериканци, будући да
су у западну хемисферу доспели као објекти трговине и колонизације, не могу
бити проучавани кроз стандардне категорије хришћанске историјске теологије; уместо
тога, потребно је развити херменеутику „опаке тишине" (opacity),
категорија „творевине као места" (creation as place) и стварности
„пред-теолошког" религиозног искуства. Лонгов утицај на новију
историографију религија и на културолошке студије био је дубок и непрекинут.
Велики синтетички пројекти: Линколн и Мамија
Године 1990. К. Ерик
Линколн (C. Eric Lincoln, 1924–2000) и Лоренс Х. Мамија (Lawrence H. Mamiya)
објавили су књигу The Black Church in the African American Experience,
плод опсежног емпиријског истраживања седам главних црних протестантских
деноминација. Та студија формулисала је тзв. „дијалектички модел" –
схватање по коме се црна црква креће између низа поларних напетости
(свештеничког и пророчког, отворитељског и затвореног, опстајућег и обновитељског)
– а уједно је пружила и најпотпунију статистичку и социолошку слику црног
хришћанства у касном двадесетом веку. Овим радом завршава се „доба
синтезе" о црној цркви и започиње раздобље критичког преиспитивања сâме
категорије.
Савремене смернице
Од деведесетих година двадесетог
века до данас, поље је претрпело значајну теоријску и тематску разноликост.
- Род и сексуалност. Дело Еванџелин Гремоше Хигинбатам (Evelyn Brooks Higginbotham) Righteous Discontent (1993) поставило је темеље феминистичке историје црних баптистичких жена. Шерил Тауенс Гилкс (Cheryl Townsend Gilkes) у If It Wasn't for the Women (2001) разрадила је социолошку анализу женске улоге у црним црквама. Кели Браун Даглас (Sexuality and the Black Church, 1999) и Хораце Грифин отворили су расправу о црном квир искуству и црквеним заједницама.
- Магија, конџура и алтернативне традиције. Ивон Чиро (Yvonne Chireau, Black Magic, 2003) и Теофас Х. Смит (Conjuring Culture, 1994) поново су интегрисали традицију призивања, худу магије и народне духовности у централна разматрања афроамеричке религиозности, оспоравајући дугу академску маргинализацију ових пракси.
- Ислам и неафроцентричне традиције. Радови Шермана Џексона (Islam and the Blackamerican, 2005), Едварда Е. Кертиса IV, Ричарда Брента Турнера (Islam in the African-American Experience, 1997) и Силвијане Дјуф (Servants of Allah, 1998) утемељили су проучавање афроамеричког ислама као засебно и интелектуално зрело потподручје. Студије црног јудаизма (Џејкоб С. Дорман, Chosen People, 2013), хуманизма и атеизма (Ентони Б. Пин, By These Hands, 2001; Writing God's Obituary, 2014) и црног будизма (Џен Вилис) проширују поље и изван аврамских традиција.
- Атлантски и постколонијални оквир. Студије Џ. Лоренда Метјуса (J. Lorand Matory, Black Atlantic Religion, 2005), Стивена Палмијеа (Wizards and Scientists, 2002) и Џима Ноула преузимају теоријски оквир „Црног Атлантика" (Пол Гилрој, 1993) и афроамеричке религије смештају у мрежу трансатлантских размена са Кубом, Бразилом, Хаитијем, Јамајком и Западном Африком.
- Теорија и метода. Ентони Б. Пин (Anthony B. Pinn) у Terror and Triumph (2003) и The End of God-Talk (2012) предложио је методолошку платформу „црног религијског хуманизма" и инсистира на томе да академско проучавање мора да обухвати и нетеистичке и постхришћанске облике црне духовности. Силвестер А. Џонсон (African American Religions, 1500–2000, 2015) поставио је пет векова афроамеричког верског искуства у оквир империјалне и колонијалне историје модерности, чиме је дисциплина добила нову, политички саморефлектујућу историографију.
Закључне напомене
Преглед сто педесет година проучавања афроамеричких религија показује да је пут водио од моноконфесионалног, претежно социолошког и репрезентативног модела ка интердисциплинарном, плуралистичком и теоријски разуђеном пољу. У средишту те трансформације стоје неколика трајна питања: о односу афричког и америчког, о месту религије у борби за људско достојанство, о напетости између институционалне цркве и алтернативних верских облика, о роду, расе и моћи у обликовању верске свести. Историја проучавања је и сама део историје коју проучава: научни радови нису били тек одраз стварности, него и активни учесници у формирању и саморазумевању афроамеричке заједнице.
