АБХИНАВАГУПТА

АБХИНАВАГУПТА (око 975–1025. године н. е.). Абхинавагупта је био кашмирски шиваистички теолог, филозоф, мистик, естетичар и песник, један од најзначајнијих мислилаца у целокупној историји хиндуистичке филозофије. Његово свеобухватно дело представља врхунац такозваног кашмирског шиваизма, тачније традиције Трика и Каула, и истовремено један од најутицајнијих система индијске естетике, теорије уметности и херменеутике светих списа. Сматра се не само највећим систематичарем монистичке шиваистичке мисли него и оснивачем зреле теорије естетског доживљаја (раса) у индијској књижевној критици.

Породица и образовање

Абхинавагупта је рођен у другој половини десетог века у Прварапури, средњовековном Шринагару, у долини Кашмира, тада једном од најважнијих средишта индијске учености. Потицао је из угледне браманске породице кашмирског огранка, чији је предак, према његовом сопственом сведочењу у завршним стиховима Тантралоке, дошао у Кашмир из Канауџа на позив тамошњег владара. Његов отац Нарасинхагупта (с почасним именом Чухулака) био је учен брамин и предани следбеник Шиве, а мати Вимала, према традицији, преминула је док је Абхинавагупта био дете – губитак који је доцније приказивао као један од подстицаја за његов духовни пут.

Од најранијег доба Абхинавагупта је показивао изузетну интелектуалну обдареност. Прво образовање у граматици, поетици и логици стекао је од оца. Према сопственом исказу, образовао се код великог броја учитеља – у својим делима помиње више од петнаест мајстора – припадника различитих традиција: дуалистичких и монистичких шиваистичких школа, будистичких праваца, ваишнавских учења, школа граматике и поетике. Међу његовим најзначајнијим учитељима истичу се Бхутираџа, под којим је изучавао дуалистичку сидантску грану шиваизма; Бхатта Тота, његов учитељ драматургије и теорије расе; Лакшманагупта, преко кога је примио учење Пратјабхиџње (препознавања); и нарочито Шамбхунатха, мајстор каулске тантричке традиције Кулапрабхриту, у коју је Абхинавагупта био посвећен и коју је сматрао врхунцем свог духовног остварења.

Дела

Абхинавагупти се приписује више од четрдесет дела, од којих је данас сачувано преко двадесет, написаних на санскрту, у распону од опсежних теолошких трактата и коментара до кратких химни. Његов опус се обично разврстава у три тематска круга: тантричко-теолошки, филозофско-епистемолошки и поетско-естетички.

У тантричко-теолошки круг спада његово ремек-дело Тантралока (Светлост тантри), огромна синтеза у дванаест хиљада стихова која у тридесет седам поглавља систематски излаже учење традиције Трика и приказује целокупан пут духовног остварења – од метафизичких начела до најфинијих обредних детаља. Дело прати његов сопствени прозни коментар Тантрасара (Суштина тантре), као и сажетији приручник Тантрадханика. У ту групу спада и обимни коментар Малинивиџајавартика на тантру Малинивиџајоттара, коју је сматрао кореном свог теолошког система. Његов кратки спис Парамартхасара (Суштина највише истине), у сто и пет строфа, представља најпрегледнији увод у његову метафизику и до данас служи као класични приручник кашмирског шиваизма.

Филозофско-епистемолошки круг чине двa велика коментара на дело Ишварапратјабхиџњакарика Утпаладеве, мислиоца претходне генерације и зачетника школе Пратјабхиџње: краћи Виврти (или Лагхвивритти) и опширни Ишварапратјабхиџњавимаршини, односно Бриханмадхјавимаршини. У њима је Абхинавагупта развио темељну монистичку епистемологију кашмирског шиваизма, доказујући да је целокупно искуство манифестација једне самосвесне свести коју назива Парамашива.

Поетско-естетички круг чине његова два пресудна доприноса индијској књижевној теорији: Дхванјалокалочана (Светлост за Светлост сугестије), коментар на Дхванјалоку Анандавардхане, и Абхинавабхарати, опширни коментар на Натјашастру Бхаратамунија, најстарији и најауторитативнији индијски трактат о позоришту. У тим делима Абхинавагупта је дао свој чувени систем естетике расе, у којем естетски доживљај тумачи као особиту врсту самосазнања, аналогну мистичком искуству.

Поред тога, написао је низ кратких песничких састава, међу којима су нарочито познате Бхаирaвастотра, Анубхаванивeдана и Парамартхадвадашика – духовне химне у којима у сажетом, лирском облику изражава врхунска искуства своје традиције.

Метафизика и теологија

Абхинавагуптов теолошки систем представља најзрелији израз монистичког шиваизма. Полазиште његове метафизике је учење да постоји само једна крајња стварност – Парамашива, апсолутна свест (самвит, чити) која је истовремено светлост (пракаша) и самосвест, односно рефлексивно треперење свести о себи (вимарша). У том двојству непомичне светлости и њеног унутрашњег треперења, светлости и слободе, мушког и женског начела (Шива и Шакти), сваки тренутак стварности добија свој извор и свој смисао.

Свет, према Абхинавагупти, није ни илузија (као у адваита-веданти Шанкаре) нити стварност независна од Бога (као у дуалистичком шиваизму), него слободна манифестација саме свести, њена игра (крида) и испољавање. Овај процес постепеног развијања свести у тридесет шест начела, од најфинијег нивоа Парамашиве до најгрубље материје, доследно је разрађен у Тантралоки и Парамартхасари. Појединачно биће је, у суштини, исто што и Парамашива; његово робовање и патња долазе од самонаметнутог сужавања свести и заборава сопствене природе. Спасење (мокша) се састоји у „препознавању" (пратјабхиџња) сопствене изворне божанске природе – уверењу да оно што се годинама тражило није ништа друго до оно што се одувек било.

Карактеристична Абхинавагуптина новина је хијерархија путева остварења. У Тантралоки разликује четири основна нивоа: анупаја (без пута, тренутно увиђање), шамбхавопаја (пут Шиве, заснован на чистој свести), шактопаја (пут Шакти, заснован на промишљању светих списа и на менталном напору) и анавопаја (пут појединачног бића, заснован на телесним и обредним практикама). Овакво степеновање омогућава да се у јединственом теолошком оквиру обједине дискурзивна филозофија и тантричка обредна пракса, мирно медитативно созерцавање и трансгресивни ритуали каулске лозе.

Естетика и теорија расе

Можда најтрајнији Абхинавагуптин допринос светској мисли јесте његова теорија естетског доживљаја. Развијајући Анандавардханино учење о сугестији (дхвани) као суштини песничког говора и Бхаратамунијеву теорију о расама – укусима или емоционалним стањима која настају у позоришту – Абхинавагупта је дао њихово филозофско утемељење у својој монистичкој теологији.

Према њему, раса није ни обична емоција коју ликови у драми преживљавају, нити пука имитација стварних осећања код гледаоца, него јединствено стање свести које настаје када се, посредством уметничког дела, гледалац ослобађа уских граница властитог идентитета и непосредно учествује у универзалном људском искуству. Естетски доживљај је, за Абхинавагупту, „одмор свести у самој себи" (висранти), стање блиско ослобођењу, само пролазно и условљено уметничким посредовањем. Тиме је по први пут у индијској мисли уметничко искуство добило статус духовног, готово сотериолошког искуства, аналогног мистичком увиду.

Овај Абхинавагуптин естетички систем био је меродаван за читаву потоњу историју индијске поетике; његова формулација осам, односно девет раса и њиховог финог психолошког механизма, остаје и данас полазиште за тумачење класичне санскртске драме, поезије и плеса.

Тантричка пракса и каулска лоза

Премда се Абхинавагупта у својим делима представља првенствено као филозоф и теолог, темељ његовог духовног пута је тантричка иницијација у каулску лозу примљена од Шамбхунатхе. У Тантралоки се с великом обазривошћу, али и недвосмислено, говори о трансгресивним практикама каулске традиције – о обредима који укључују забрањене супстанце и обредни сексуални однос с посвећеницом (дути) – али се истовремено наглашава да је њихово право значење унутрашње: оне су симболи и средства потпуног растакања дуализма чистог и нечистог, забрањеног и допуштеног, мушког и женског, у искуству недвојства. Према каснијим хагиографским предањима, Абхинавагупта је на крају живота, окружен ученицима, ушао у пећину Бхајраве у Магхаму, северозападно од Шринагара, изговарајући Бхајравастотру, и тамо нестао – у тантричкој традицији протумачено као коначан повратак у Парамашиву.

Утицај и наслеђе

Међу непосредним Абхинавагуптиним ученицима истичу се Кшемараџа, његов нећак и најплоднији настављач, аутор утицајног трактата Пратјабхиџњахридаја (Срце препознавања); Јорахараџа, Кшемараџин ученик; и многи други мајстори који су његова учења пренели у непосредну монашку и научну традицију Кашмира. Његово учење било је изузетно утицајно током једанаестог и дванаестог века, по целом северном делу Индије, али је после турских освајања Кашмира у четрнаестом веку и постепеног потискивања ученог хиндуизма у тој области, његов жив утицај опао.

У теологији и пракси, утицај Абхинавагупте препознаје се у позној јужноиндијској Шива-Сиддханти, у одређеним токовима бенгалског вишнуизма (нарочито у филозофији расе код Рупе и Џиве Госвамија), као и у обновама шиваистичке мисли у двадесетом веку. Свами Лакшманџу (1907–1991), последњи велики мајстор кашмирске лозе, имао је пресудну улогу у његовом савременом препознавању. Захваљујући критичким издањима индијских санскритиста (Мадхусудана Каула Шастри, К. К. Пандеј) и западних истраживача (Ремон Пенар, Алексис Сандерсон, Андре Падо, Бетина Бојмер), Абхинавагуптов опус данас представља једно од најплодоноснијих поља проучавања у индологији и упоредној филозофији.

У ширем погледу, Абхинавагупта остаје парадигма онога што се у индијској цивилизацији сматра највишим типом учењака: истовремено ригорозног филозофа, посвећеног мистика, песника и тумача уметности, у коме се теоријско знање и непосредно духовно искуство не само не искључују, него један другога потврђују и употпуњују.