Под појмом афроамеричке религије
подразумева се сложен и историјски слојевит склоп верских предања, заједница и
пракси које су међу потомцима поробљених Африканаца у Сједињеним Америчким
Државама настале као плод сусрета западноафричких и средњоафричких религијских
наслеђа, европског хришћанства, ислама и, у новијем добу, низа алтернативних
духовних струја. Афроамеричка религиозност никада није била јединствена вера
нити институционално заокружена традиција, већ динамичан религијски простор у
којем су се истовремено одвијали процеси очувања предачких представа,
прилагођавања условима ропства и расне сегрегације, и стваралачког обликовања
нових верских облика који одражавају искуство афричке дијаспоре у Новом свету.
Због своје сложености, афроамеричке религије
проучавају се у више међусобно повезаних равни: као повесни ток од колонијалног
периода до савремености, као мрежа институционалних облика (цркве, џамије,
храмови, братства), као корпус веровања, обреда и духовне музике, и као појава
која је битно обликовала шире америчко друштво, његову културу, политику и
борбу за људска права.
Афричко наслеђе и атлантски прелаз
Иако је трговина робљем кроз
неколико векова насилно прекинула најнепосредније везе између Африке и
америчког тла, поробљени људи довођени у Северну Америку у периоду од
седамнаестог до средине деветнаестог века нису били лишени верског наслеђа. Они
су потицали из великог броја западноафричких и средњоафричких друштава – пре
свега са простора данашњег Сенегала, Гамбије, Гане, Бенина, Нигерије, Камеруна,
Анголе и Конга – чије су религијске културе делиле низ дубоких структурних
подударности: веру у врховног творца, схватање света као испуњеног духовним
силама и присуством предака, развијен култ духова земље, реке и природе,
ритуални плес и музику као средства комуникације са оностраним, и схватање
обреда прелаза (рођење, посвећење, брак, смрт) као темељних догађаја заједнице.
Појединци из јорупских, фонских, аканских, игбоских и баконошких подручја носили
су са собом, дакле, оквире које на америчком тлу нису могли да очувају у
изворном облику, али који су се преобликовали и опстајали у новим, често
прикривеним видовима.
Међу поробљеним Африканцима затицали су се и
муслимани, посебно из подручја сенегамбијске и хаусанске културне сфере. Иако
је њихова бројност тешко проценљива, њихово присуство потврђују и историјски
документи, укључујући рукописне записе на арапском језику. Њихова сећања на
ислам у много случајева су се изгубила током генерација, али су оставила трага
у одређеним обичајима, имену и материјалној култури, и у двадесетом веку
постала важна тачка позивања нових исламских покрета међу црним Американцима.
Хришћанизација и настанак „црне цркве"
Систематска евангелизација
поробљених Африканаца у британским колонијама почела је у већем обиму тек
средином осамнаестог века, нарочито у време Великог буђења (1730–1740-их) и
Другог великог буђења (с краја осамнаестог до средине деветнаестог века).
Баптистички и методистички мисионари показали су се много успешнијим од
англиканских, делом због наглашене емоционалности својих служби, мање формалног
свештеничког уређења, и спремности да и сами поробљени људи проповедају и крсте
друге. У атмосфери логорских скупова, ноћних бденија и тајних окупљања,
поробљени су прихватали хришћанску веру не као пуку понуђену доктрину, већ као
живо духовно искуство које су преводили у властите изражајне форме.
Из тог стваралачког сусрета изродио се
препознатљив склоп богослужења и духовности који се у научној литератури често
назива „црном црквом". Његова обележја су: пасторово проповедање као
ритмички и музикални догађај, ужарена партиципација заједнице (узвици
сагласности, плач, плес у Духу), централна улога духовних песама (spirituals)
и касније госпела, тумачење библијског Изласка као парадигме властите историје
и наде у ослобођење, и схватање цркве као места истовремено верског,
друштвеног, образовног и политичког окупљања.
Институционализација црне цркве отпочела је још
у периоду ропства. Године 1773. у Силвер Блафу у Јужној Каролини основана је
прва афроамеричка баптистичка црква, а 1816. године Ричард Ален основао је у
Филаделфији Афричку методистичку епископалну цркву (АМЕ), прву самосталну
афроамеричку црквену организацију. Њу је следило оснивање Афричке методистичке
епископалне сионске цркве (АМЕЦ, 1821), као и низа баптистичких савеза који су
се касније ујединили у Националну баптистичку конвенцију (1895). На југу је
дозвољена пракса „плантажног хришћанства" била пажљиво надзирана, али се
упоредо одвијала и тзв. „невидљива институција" – тајна богослужења
поробљених људи у шумама, мочварама и другим скровитим местима, где су се
отворено могле проповедати теме слободе, правде и наде у ослобођење.
Духовне песме, проповед и теологија ослобођења
Духовне песме поробљеног
народа, настајане у деветнаестом веку, представљају један од најоригиналнијих
доприноса афроамеричке религијске културе. Песме као Go Down, Moses, Steal
Away to Jesus или Swing Low, Sweet Chariot истовремено су биле
молитве, музички израз патње и наде, а понекад и шифровани позиви на бекство ка
Северу или активности у „подземној железници". У њима су се преламали
библијски јунаци – Мојсије, Данило, Исус – и стварност америчког ропства, тако
да је историјско искуство непосредно постајало предмет религијске рефлексије.
Из те матрице израсла је и снажна теолошка и
проповедничка традиција која је своје савремене изразе нашла, међу осталим, у
мисли Хауарда Тармана (1899–1981) и Мартина Лутера Кинга Млађег (1929–1968), а
потом и у формалној црној теологији ослобођења коју је од 1969. године на
академском плану утемељио Џејмс Х. Кон (1938–2018). У његовим делима Black
Theology and Black Power (1969) и A Black Theology of Liberation
(1970) Кон је заступао становиште да је Бог Библије суштински Бог потлачених и
да је тек у борби за слободу црног народа могуће разумети сам смисао Христовог
дела. Његова мисао изазвала је живу полемику и подстакла развој женских (womanist)
теологија, чији су представнице Кетрин Дејвис, Делорес Вилијамс и Џеквилин
Грант, као и широку међународну рецепцију у латиноамеричким, афричким и
азијским теологијама ослобођења.
Држава, грађанска права и улога цркве
Афроамеричке цркве од почетка
двадесетог века биле су срж институционалног и моралног отпора расној
сегрегацији. У време покрета за грађанска права (1955–1968) баптистички пастори
– међу којима су Мартин Лутер Кинг Млађи, Ралф Аберхати и Фред Шатлсворт –
уобличили су ненасилни активизам као примену хришћанске љубави на политичку
стварност, повезујући га са утицајима Мохандаса Гандија и социјалног јеванђеља.
Јужнохришћанска лидерска конференција (СЦЛЦ), основана 1957. године, била је
првенствено мрежа црних цркава са југа Сједињених Држава, а локалне баптистичке
и методистичке заједнице обезбедиле су просторе за окупљања, организовање и
обуку у методама ненасилне акције.
Истовремено, низ црних теолога и активиста
изражавао је дубоку критику самог хришћанства као, у одређеним његовим
историјским облицима, „религије робовласника". Ту критику преузеле су и
радикалне струје које су тражиле потпуно одвајање од хришћанства и окретање ка
исламу, афроцентричним предачким традицијама или новим религијским покретима.
Афроамерички ислам
Иако су одређен број поробљених
Африканаца били муслимани, муслиманско наслеђе у Северној Америци дуго је било
потиснуто, да би у двадесетом веку доживело препород у више таласа. Године
1913. Ноубл Дру Али (1886–1929) основао је у Њуарку Маварско научно храмовно
друштво, чија је теологија повезивала црне Американце са „маварским"
пореклом и претпостављала да је њихова изворна вера ислам. Из те матрице
изродила се 1930. године у Детроиту, под вођством енигматичног Воласа Д. Фарда,
заједница познатија као Нација ислама. Њен најутицајнији вођа Илајџа Мухамед
(1897–1975) уобличио је учење које је комбиновало строгу етичку дисциплину, црни
национализам, есхатолошко тумачење расне историје и програм економске
самосталности.
Нација ислама изашла је на међународну сцену
педесетих и шездесетих година двадесетог века, посебно деловањем Малколма Икса
(1925–1965). Малколмово ходочашће у Меку 1964. године означило је његово
преобраћење ка сунитском, расно отвореном исламу, а његов утицај на каснија
покољења афроамеричких муслимана био је пресудан. Након смрти Илајџе Мухамеда,
његов син Варит Дин Мухамед (1933–2008) повео је огромну већину чланства ка
сунитском исламу, док је Луис Фаракан (рођ. 1933) обновио изворну Нацију ислама
као мању, али медијски истакнуту заједницу. Данас афроамерички муслимани чине
знатан удео муслиманског становништва Сједињених Држава, у различитим
сунитским, шиитским и суфијским облицима.
Растафаријанство и предачке традиције афричке дијаспоре
Део
афроамеричких заједница усмерио се ка религијским облицима који експлицитно
потврђују афричко порекло. Међу њима је нарочит утицај имао растафаријански
покрет, настао на Јамајци тридесетих година двадесетог века, али ширен у
Сједињеним Државама посебно од шездесетих. Његова веровања – о Хајлу Селасију I
као отеловљеном Богу, о Етиопији као обећаној земљи, о коси (dreadlocks)
као знаку завета и о ганџи као светој биљци – међу америчким следбеницима
су добила прилагођене изразе.
Истовремено, у већим градовима САД успоставиле
су се заједнице сантерије (јорупско-кубанске лукумне традиције), хаићанског
водуа, бразилског кандомблеа и неојорупских покрета. Међу њима је од шездесетих
година поприлично утицајан Ојотунџи афричко село у Јужној Каролини, основано
као покушај обнове јорупске верске културе на америчком тлу. Ове традиције
привукле су и оне Афроамериканце који су у њима видели аутентичнију везу с
предачким наслеђем, али и припаднике латиноамеричких заједница са којима
афроамеричка религиозност све више улази у дијалог.
Нови покрети и савремене појаве
Афроамеричка религијска сцена
двадесетог и двадесет првог века обогаћена је низом нових покрета:
пентикосталним и харизматским заједницама које имају дубоке корене у Азуса
Стрит препороду (1906) под вођством Вилијама Џ. Сејмура (1870–1922), црног
проповедника који је један од оснивача савременог пентикостализма; теологијом
просперитета у духу великих афроамеричких медијских пастора; мегацрквама које
спајају теолошки конзервативизам са активизмом у локалним заједницама; и
хебрејско-израелитским покретима који проглашавају Афроамериканце потомцима
древних библијских племена.
Од краја двадесетог века значајан је и пораст
афроамеричких будиста, посебно у урбаним срединама западне и северне обале, а
од шездесетих је присутан и интерес за разне облике секуларизма, хуманизма и
атеизма међу црним Американцима, чиме се појмовни оквир „афроамеричке
религије" шири на свесно несветачке и нерелигиозне идентитете.
Род, литургија и народна побожност
Афроамеричке религијске заједнице
обележене су и сложеним односом према роду. Иако је институционално свештенство
у већини традиционалних цркава дуго остало мушко, жене су чиниле већину
чланства и носиле претежни део литургијског и хуманитарног рада. Појаве попут
Соџернер Трут (око 1797–1883), Џерене Ли (1783–после 1849) – прве жене
проповеднице у АМЕ цркви – и каснијих припадница пентикосталних покрета сведоче
о упорном настојању афроамеричких жена да буду препознате као пуноправни тумачи
и носиоци вере. Од осамдесетих година двадесетог века вуманистичка теологија
(Алиса Вокер, Долорес Вилијамс) уобличила је самосталан глас афроамеричке
женске богословске рефлексије, наглашавајући тројно искуство расе, рода и
класе.
Народна побожност, изражена у молитвеним
традицијама породице и заједнице, у односу према сновима, благословима и
обредима жалости, у називима и обичајима везаним за рођење и сахрану, сачувала
је слојеве који сежу дубоко у афричко наслеђе, али су непрестано преобликовани
кроз хришћански, исламски и америчко-културни оквир.
Закључак
Афроамеричке религије представљају један од најоригиналнијих и најутицајнијих религијских феномена америчке историје. У њиховом средишту стоји континуирана способност да се у условима ропства, сегрегације и расне неправде створе духовни облици који чувају људско достојанство и негују наду у праведност. Од невидљиве институције поробљених људи до савремених теологија ослобођења, од Афричке методистичке епископалне цркве до Нације ислама и неојорупских заједница, афроамеричка религиозност изграђује се као сталан стваралачки одговор на питање како бити истовремено црн, Американац, и носилац вере у Бога правде. У том преплитању, она остаје један од најплоднијих религијских простора савременог света и истовремено огледало моралних, политичких и духовних искушења ширег америчког друштва.
Жене учествују у хвалоспеву на пентикосталној служби у Чикагу, Илиноис, 1941. године