АДАМС, ХАНА (1755–1831). Хана Адамс (енгл. Hannah Adams)
америчка је списатељица и историчарка религије, прва жена рођена на тлу
Сједињених Држава која се професионално издржавала писањем. Иако је током
живота била веома цењена у интелектуалним круговима Нове Енглеске, у потоњим
вековима њено име претежно је памћено као куриозитет књижевне историје, док је
њен стварни допринос – утемељење америчке упоредне историје религија – дуго
остајао у сенци. Тек у новијим истраживањима пионирска улога Хане Адамс у
настанку нерасправно-описног, упоредног проучавања верских заједница добила је
заслужено признање.
Живот и образовање
Хана Адамс рођена је 2. октобра
1755. године у Медфилду, у Масачусетсу, као ћерка Томаса Адамса и Елизабет
Кларк Адамс. Породица је припадала старијем новоенглеском пуританском слоју,
али је била скромних материјалних прилика; отац, по надимку „Књижар Том",
водио је малу трговину и поседовао је необично богату приватну библиотеку, у
којој је Хана од најранијих година проналазила утеху и подстицај. Због слабог
здравља и стидљиве, повучене природе, није похађала редовну школу. Образовала
се самостално, читајући очеве књиге и користећи савете локалних свештеника и
студената теологије који су као подстанари боравили у кући Адамсових. Од њих је
научила латински, грчки и основе логике и реторике, што је било изузетно за
жену њеног доба.
Финансијски слом породице током и после
Америчког рата за независност приморао је Хану да тражи средства за издржавање.
Покушала је да живи од плетења чипке, поучавања деце и преписивања текстова,
али је тек писање учинила за свој позив. До краја живота борила се са
беспарицом; материјалну сигурност донекле јој је обезбедила тек скромна годишња
потпора коју јој је у позним годинама обезбедила група бостонских добротвора,
међу којима су били истакнути унитаристички мислиоци Вилијам Елери Чанинг и
Џозеф Стивенс Бакминстер. Никада се није удавала. Умрла је у Бруклајну, у
Масачусетсу, 15. децембра 1831. године, а сахрањена је на гробљу Маунт Оберн у
Кембриџу као прва особа покопана на том новооснованом гробљу, тада највећем
америчком пројекту пејзажне меморијалне архитектуре.
Главна дела
Прво и најутицајније дело Хане Адамс настало је
из њеног младалачког интересовања за верске поделе. Док је код куће учила код студената теологије, наишла је на британски приручник Томаса Бротона Historical
Dictionary of all Religions (1742) и била је запањена пристрасношћу којом
су у њему описане секте удаљене од англиканске ортодоксије. Одлучила је да
саставити „непристрасан" приручник о хришћанским и нехришћанским верским
заједницама. Резултат је био An Alphabetical Compendium of the Various Sects
which have appeared in the World from the Beginning of the Christian Era to the
Present Day (Бостон, 1784), који је у каснијим, проширеним издањима носио
наслове A View of Religions (1791, 1801) и, у својој коначној форми, A
Dictionary of All Religions and Religious Denominations (1817). Дело је
доживело више издања у Сједињеним Државама и Великој Британији, преведено је на
више језика и остало је један од најраширенијих америчких религиолошких
приручника прве половине деветнаестог века.
Друго њено значајно дело, A Summary History
of New-England (1799), представља један од раних покушаја регионалне
историје у америчкој историографији. Скраћено и поједностављено издање,
намењено школској употреби, постало је предмет жучне распре са свештеником и
географом Џедидајом Морсом, који је самостално припремио своју школску верзију
историје Нове Енглеске и тиме, по мишљењу Хане Адамс и њених заштитника,
угрозио њене ауторске интересе. Тзв. „спор Адамс–Морс" (1804–1814) један
је од најранијих случајева у америчкој правној историји у којем се поставило
питање ауторских права и стручне етике, и истовремено симболички сукоб између
слободоумнијих, унитаристички усмерених кругова Бостона и калвинистичке
ортодоксије коју је заступао Морс.
Године 1804. објавила је The Truth and
Excellence of the Christian Religion Exhibited, апологетско дело у којем је
бранила хришћанску веру од деизма и скептицизма позног просветитељства. У The
History of the Jews from the Destruction of Jerusalem to the Nineteenth Century
(1812) пружила је један од раних англофоних прегледа постбиблијске јеврејске
историје, заснован на широкој, премда из друге руке прикупљеној, грађи. Њена
аутобиографија A Memoir of Miss Hannah Adams, Written by Herself,
објављена постхумно 1832, драгоцен је извор за разумевање положаја жене аутора
у раној америчкој републици.
Метод и значај у историји проучавања религија
Допринос Хане Адамс упоредном
проучавању религија лежи првенствено у њеном свесно одабраном методу. У уводу Алфабетског
компендија објавила је начело да ће сваку секту приказати „речима њених
сопствених проповедника и бранилаца", избегавајући погрдне изразе попут јеретици,
фанатици или ентузијасти којима је тадашња верска полемика била
засићена. То настојање за описном непристрасношћу – могло би се рећи: за
обликом раног емпатијског и феноменолошког приступа – било је необично за крај
осамнаестог века, када је већина приручника о „сектама" била изричито
апологетска и расправљачка. Изворе је прикупљала непосредном преписком са
представницима бројних верских заједница и читањем њихових сопствених
публикација, а не само из секундарне литературе.
Друга важна одлика њеног метода је свеобухватност
тематског захвата. У каснијим издањима Речника свих религија укључила је
не само хришћанске огранке (англиканце, конгрегационалисте, баптисте,
методисте, квекере, шејкере, унитаристе, универзалисте, моравце, мормоне у
каснијим издањима након њене смрти и многе друге) већ и јудаизам, ислам,
„хиндуисте", „будисте", зороастризам, конфучијанство и тзв. „природне
религије" аутохтоних америчких народа. Иако се на њено разумевање
незападних традиција увек одражавају ограничења извора и духа доба – већина
њених сазнања о Истоку потицала је из извештаја европских мисионара и путника –
сам захват уношења тих традиција у један заједнички, непристрасан описни оквир
представља пионирски корак ка ономе што ће касније постати дисциплина упоредне
историје религија.
Иако није била систематски теолог, у својим
списима Хана Адамс отворила се ка либералнијим струјама новоенглеског
хришћанства. Њена блискост са бостонским унитаристима, њено наглашавање етичке
димензије религије и њена несклоност догматским распрама уклапају се у шире
кретање које ће у Новој Енглеској средином деветнаестог века породити
унитаризам Чанинговог круга и Емерсонов трансцендентализам. У том смислу њено
дело припада дугој линији америчке религиозне мисли која верску разноликост
сагледава пре као предмет разумевања него као предмет осуде.
Наслеђе
Утицај Хане Адамс на потоњу америчку религиологију дуго је био потцењен, што се делом може приписати чињеници да жене ауторке њеног доба нису улазиле у канон академских „оснивача" дисциплине. Њени приручници, међутим, наставили су да се прештампавају и користе у образовним установама све до средине деветнаестог века, а њихов формат – азбучно сложен, описан, упоредан преглед верских заједница – постао је један од модела по којем су касније настајали слични амерички и британски речници. У новијим студијама о америчкој историји религија и о женама у религијском списатељству, посебно у радовима Гари Тулчински, Мајкла Ходера, Томаса Тувида и других, Хана Адамс препозната је као симболична оснивачица америчког упоредног проучавања религија и као један од најранијих гласова религијске толеранције у америчкој јавној сфери.
