АВРААМ (хебр. אַבְרָהָם, Аврахам;
арап. Ибрахим) – библијски патријарх, праотац Јевреја преко линије Исака
и Јакова, и Арапа преко Исмаила, прва од три велике личности патријархалног
предања (поред Исака и Јакова) и једна од најзначајнијих фигура трију
монотеистичких религија: јудаизма, хришћанства и ислама. У свим овим
традицијама Авраам је представљен као парадигма верника, родоначелник верујућих
и носилац првобитног савеза између Бога и човечанства.
Извори
Главни извор за лик Аврамов представља Књига
Постања (Пост 11,26 –
25,18) у њеним вишеслојним приповестима, које савремена библијска критика
приписује различитим изворима тзв. Документарне хипотезе (јахвистички,
елохистички и свештенички слој), уобличеним током дужег периода – оквирно од
десетог до петог века пре нове ере. Поред Постања, Авраам се помиње у бројним
другим библијским књигама (Песма над песмама, Исаија, Јеремија, Псалми), у свим Јеванђељима и Посланицама Новог завета, у Курану
(где се његово име јавља у више од седамдесет ајета), као и у обилној
међузаветној, рабинској, патристичкој и муслиманској литератури.
Библијска приповест
Према приповести у Постању, Авраам
је рођен као Аврам, син Теруха, у Уру халдејском у Месопотамији, одакле је
његова породица пресељена у Харан. У Харану се Аврам, у својој седамдесет и
петој години, одазвао Божјем позиву да напусти отачку земљу и крене у „земљу
коју ћу ти показати" (Пост 12,1), уз обећање да ће од њега постати велик народ и да ће се
„благословити у њему сва племена земаљска" (Пост 12,3). Тако је започет циклус приповести које
прате Аврамова путовања по Ханану, његов краткотрајни боравак у Египту услед
глади, раздвајање од синовца Лота и насељавање у Хеврону.
Окосницу аврамовског циклуса чини тема Божјег
савеза (хебр. берит). У Пост 15 Бог склапа са Аврамом свечан савез праћен обредом сечења животиња,
обећавајући му потомство многобројно као звезде на небу и поседовање земље
ханаанске. У Пост 17
савез је обновљен и проширен: Аврам добија ново име – Авраам, у тумачењу „отац
мноштва народа" – а као знак савеза установљен је обред обрезања сваког
мушког припадника његове куће. Истом приликом и његова жена Сара (раније
Сараја) добија ново име, уз обећање да ће му родити сина.
Драмска напетост Аврамове приче огледа се у
дуготрајној неплодности Сариној. По њеном савету Аврам узима за супружницу
египатску робињу Агару, која му рађа Исмаила, праоца арапских племена према
каснијој традицији. После објаве у Мамри (Пост 18), у којој три тајанствена путника – тумачена касније као анђели, или
у хришћанској иконографији као наговештај Свете Тројице – Аврааму саопштавају
да ће му Сара родити сина и поред њене старости, родио се Исак. Услед сукоба у
дому Агара и Исмаило су на Сарин захтев отерани у пустињу, где их према
приповести спасава Божји анђео (Пост 21).
Врхунац аврамовског циклуса представља
приповест о Акеди – везивању Исака на гори Морији (Пост 22). Бог искушава Авраама заповешћу
да принесе сопственог сина као жртву паљеницу. Авраам послушно креће да изврши
заповест, али га у последњем тренутку зауставља анђео Господњи, а уместо детета
бива принесен ован. Овај догађај постао је у свим трима монотеистичким
традицијама врхунска парадигма вере, послушности и предања вољи Божјој.
Авраам умире у дубокој старости, према Пост 25,7, у сто седамдесет петој
години, и бива сахрањен поред Саре у пећини Махпели код Хеврона, коју је
откупио од Ефрона Хетита (Пост 23). Његово гробно место сматра се светињом у све три религије и
предмет је хододочашћа до данашњег дана.
Историјски контекст и научно тумачење
Питање историчности Аврамове
личности предмет је дугих расправа у савременој библистици. Старија школа,
представљена радовима Вилијема Олбрајта и његових ученика средином двадесетог
века, настојала је да Авраамово предање смести у конкретан историјски оквир
средњег бронзаног доба (приближно 2000–1500. пре н. е.), позивајући се на
паралеле са текстовима из Марија и Нузија. Каснија истраживања, међутим,
посебно радови Томаса Л. Томпсона и Џона Ван Сетерса од седамдесетих година
двадесетог века, показала су да аврамовске приповести у својој садашњој форми
одражавају знатно касније прилике – највероватније из вавилонског прогонства и
периода после њега (шести и пети век пре н. е.) – и да их треба читати
првенствено као теолошко-идентитетске нарације израиљске заједнице, а не као
директан историјски запис.
Без обзира на питање историчности, аврамовско
предање функционише као темељни мит израиљског идентитета: оно укорењује народ
у Божјем обећању, повезује га са одређеним светим местима у земљи ханаанској и
успоставља теолошки оквир у којем се потоњи историјски догађаји (Излазак,
освајање Ханана, монархија, прогон) могу разумети као испуњење првобитног
обећања.
Авраам у јудаизму
У јеврејској традицији Авраам је прозван Аврахам
авину – „Авраам, отац наш" – и представља првог монотеисту, оног који
је својим разумом открио постојање једнога Бога. Рабинска агада развила је о
њему обимну литературу. Према познатом мидрашу из Берешит Рабе, дечак
Авраам је у дому свог оца Тераха, идолопоклоничког трговца идолима, дошао до
спознаје једнога Бога посматрањем звезда, сунца и месеца, схвативши да ниједно
од њих не може бити крајње божанство. У другом мидрашу разбија очеве идоле и
тиме навлачи на себе гнев краља Нимрода, који га баца у огњену пећ из које га
Бог чудесно избавља – догађај који није забележен у Библији, али је постао
један од најпопуларнијих мотива и у каснијој исламској традицији.
Авраам је у јудаизму парадигма хесед-а –
милосрђа и гостопримства. Његово гостопримство према тројици путника у Мамри узор је јеврејске врлине угошћавања
странаца. Истовремено, Акеда се у литургији високих светих дана
(нарочито Рош ха-шана) призива као највиши израз мâсират нефеш –
самопредаја – и истиче као заслуга предака на коју се потомци могу позвати пред
Богом.
У филозофској традицији јудаизма – код Филона
Александријског, Мајмонида, Јехуде Халевија, а у новије време Мартина Бубера и
Емануела Левинаса – Авраам је представљен као узор интелектуалне потраге за
Богом, праведника који са Богом улази у дијалог (Пост 18,22–33: разговор о Содоми), али и као модел
етичког односа према Другоме.
Авраам у хришћанству
Нови завет преузима лик Авраамов и
преобликује га у складу са основном теолошком тезом ране Цркве: да у Исусу
Христу настаје нова заједница „синова Авраамових по обећању". Апостол
Павле у Посланици Галатима (3,6–29) и Посланици Римљанима (4) развија учење о Аврааму као оцу свих верника, јеврејских и
нејеврејских, наглашавајући да је он био проглашен праведним пре
обрезања и пре Закона, на основу вере у Божје обећање. Овим тумачењем
Авраам постаје парадигма оправдања вером, а не делима Закона – појам који ће
бити од средишњег значаја за читаву хришћанску теологију, посебно у
протестантској реформацији.
Посланица Јеврејима (11,8–19) укључује Авраама у „галерију
верника" Старога завета и тумачи Акеду као праслику Очевог
приношења Сина и као знак вере у васкрсење. Патристички писци – Ориген, Јован
Златоусти, Августин – развијали су алегоријско и типолошко тумачење аврамовских
епизода: Исак и Исмаило као праслика двојаког савеза (Галатима 4,21–31), три путника у Мамри као откровење Свете Тројице, сама
жртва Исакова као праслика Голготе. У хришћанској иконографији Акеда,
гостопримство Аврамово и Аврамово наручје (Лука 16,22 – место покоја праведних) представљају
честе мотиве.
Авраам у исламу
У исламу Ибрахим заузима једно од
најзначајнијих места: помиње се у двадесет пет сура Курана и сматра се једним
од петорице улу ел-азм посланика – оних „чврсте одлуке". Куран га
назива ханиф-ом – „искреним монотеистом" – и халил Алах,
„пријатељем Божјим" (Курaн 4,125). Према Курану, Ибрахим није био ни
Јеврејин ни хришћанин, него праузор оног изворног, чистог монотеизма (ел-фитра)
који је претходио свим историјским објавама и који сам ислам настоји да обнови
(Курaн 3,67).
Куранска приповест о Ибрахиму у својим основним
обрисима подудара се са библијском, али се у више значајних тачака и разликује.
Знатно је развијена приповест о његовој младости и сукобу са оцем Азаром
(јудеохришћанска традиција га зове Терах) и његовим племеном због
идолопоклонства, укључујући и епизоду разбијања идола и бацања у огањ – блиску
каснијим рабинским мидрашима. Од посебног значаја за исламску традицију јесте
Ибрахимова веза са Меком: према куранском казивању (2,124–129) и обилној
хадиској литератури, Ибрахим је заједно са сином Исмаилом (а не Исаком, како је
у Библији) био учесник у градњи Кабе, светилишта једнобожачког богослужења које је временом
било профанисано идолопоклонством и које је Мухамед, према муслиманском
схватању, поновно очистио и вратио изворној сврси.
Сама прича о приношењу сина у Курану
(37,99–113) не именује изричито жртву, али већинско муслиманско предање сматра
да је реч о Исмаилу, не Исаку. Овај догађај до данас се обележава великим
муслиманским празником Ид ел-адха (Празник жртве), који се прославља
током хаџа и широм муслиманског света. Низ обреда хаџилука – трчање између
брегова Сафе и Мерве, бацање каменчића у Мини, обилазак Кабе – тумачи се као
оживљавање догађаја из живота Ибрахима, Хагаре и Исмаила.
Поређење традиција
Иако се три монотеистичке религије
препознају као „аврамовске" и у Аврааму виде заједничког праоца, њихова
тумачења његове личности значајно се разликују. Јудаизам нагласак ставља на
родовску линију преко Исака и Јакова, на савез и обрезање као његов знак, и на
потомачку везу са земљом обећаном Авраму. Хришћанство универзализује аврамовско
очинство тумачећи га духовно – свако ко верује постаје Авраамов потомак – и
Авраамову жртву Исакову види као праслику Христове жртве. Ислам, пак, у
Ибрахиму препознаје парадигму изворног, претконфесионалног монотеизма који је
свим каснијим традицијама заједнички темељ, али указује да су оне од њега и
одступиле.
Од друге половине двадесетог века, посебно после Другог ватиканског сабора и развоја међурелигијског дијалога, појам „аврамовских религија" постао је учестало средство тематизовања заједничког наслеђа и подстицања разговора између јеврејске, хришћанске и муслиманске заједнице. Дела попут Quatre lectures talmudiques Емануела Левинаса, Genesis Карен Армстронг или The Dignity of Difference Џонатана Сакса покушавају да у лику Авраама пронађу основ за етику гостопримства, дијалога и узајамног препознавања.
