Ачуар (Achuar) представљају индијанску етничку групу која насељава области тропске прашуме у пограничном региону између данашњег Еквадора и Перуа, у горњем сливу реке Амазон. Њихова религија, тачније целокупан комплекс веровања, обреда и космолошких представа, чини једну од најбоље документованих традиционалних духовних система амазонских народа, захваљујући опсежним етнографским истраживањима спроведеним у другој половини двадесетог века. Ачуар припадају широј језичкој и културној породици познатој као Хиваро (Jívaro), у коју се убрајају и Шуар (Shuar), Агуаруна (Aguaruna) и Хуамбиса (Huambisa) народи, са којима деле основне црте погледа на свет.
Етнографски и историјски оквир
Назив „Ачуар" изводи се из речи achu, која
означава врсту мочварне палме (Mauritia flexuosa) карактеристичну за
станишта која овај народ настањује, тако да би се име могло превести као „људи
палме ачу" или „људи мочварних палми". Ачуар говоре језиком из
хиваранске језичке породице, блиско сродним језику народа Шуар.
Историјски посматрано, читава хиваранска културна област
остала је дуго ван домета колонијалне контроле. Народи ове породице стекли су
нарочиту репутацију због отпора шпанском освајању, укључујући успешан устанак
крајем шеснаестог века, као и због праксе лова на главе и израде смањених
трофејних глава познатих под називом цанца (tsantsa). Иако је управо ова пракса
привукла знатну пажњу спољашњег света, она је нераздвојиво повезана са дубоким
религијским и космолошким схватањима о души, вечитости и пресељењу животне
силе.
Међу истраживачима који су проучавали духовни свет Ачуара
истиче се француски антрополог Филип Декола (Philippe Descola), чија су
теренска истраживања спроведена током седамдесетих година двадесетог века
постала темељ за разумевање ачуарског односа према природи. Његово дело,
нарочито монографија La nature domestique и доцније Par-delà nature
et culture (преведено као Beyond Nature and Culture), користило је
управо ачуарски материјал да изгради утицајну теоријску критику западног
раздвајања природе и културе.
Космолошке основе: свет без граница између природе и
културе
Средишња одлика ачуарске религије јесте одсуство оштре
границе између људског и нељудског света, односно између онога што би западна
мисао назвала „природом" и „друштвом". У ачуарском погледу на свет,
велики број бића која се у нашем разумевању сврставају у природу — биљке,
животиње, духови, небеска тела — поседује особине које се обично приписују
искључиво људима: душу, намеру, друштвени живот и способност комуникације.
Кључан појам у овом систему јесте wakan, који се
отприлике може превести као „душа" или „животно начело". Многа бића у
ачуарском свету поседују wakan, и управо то поседовање душе омета да
буду схваћена као пука природа. Ловне животиње, гајене биљке и духовна бића
улазе у односе са људима који су по својој суштини друштвени однос — односе
размене, сродства, завођења, надметања и узајамне обавезе.
Декола је на основу овог материјала формулисао идеју да
Ачуари не познају јединствену категорију „природе" одвојену од људског
друштва. Уместо тога, постоји континуирано поље односа у којем се различита
бића обраћају једно другом и опходе једно према другом у складу са правилима
која подсећају на правила људске заједнице. Антрополошка литература је ову
врсту погледа на свет доцније описивала помоћу појма перспективизам, који је
нарочито развио бразилски антрополог Едуардо Вивеирос де Кастро, иако је тај
теоријски појам шири од самог ачуарског случаја.
Бића и духовни домени
Ачуарски свет насељен је низом духовних бића и личности које
повезују различите домене постојања.
Једна од средишњих фигура јесте Нунгуи (Nunkui),
женски дух или божанство земље и баштованства, заштитница гајених биљака и
нарочито маниоке (касаве), која представља основну намирницу. Нунгуи се схвата
као она која је људима подарила гајене биљке и која омогућава њихов раст. Жене,
које у ачуарском друштву обрађују баште, налазе се у нарочито присном односу са
Нунгуи и њој упућују обредне песме којима осигуравају плодност усева. Тиме се
баштованство уздиже из пуке привредне делатности у обредно и духовно усмерен
однос неге између жене и биљака које се сматрају њеном децом или штићеницима.
Лову одговара друкчији скуп односа. Дивље животиње имају
своје духовне заштитнике или „господаре дивљачи", бића која бдију над
одређеним врстама и регулишу приступ ловцима. Ловац стога не сме да поступа
према дивљачи као према пукој ствари коју слободно узима; он мора да одржава
тачан однос према господарима животиња, да поштује одређене забране и да
избегава прекомерно и неоправдано убијање, како не би изазвао осветничку
реакцију духовних чувара или нарушио поредак размене између људи и животињског
света.
Поред ових бића, ачуарски свет познаје и душе мртвих,
разноврсне духове и опасне силе повезане са болешћу и непријатељством. Болест
се у традиционалном схватању често тумачи не као пуки телесни поремећај, већ
као последица деловања непријатељских сила, нарочито чаробњаштва и зачараних
пројектила које противнички видар може послати у тело жртве.
Снови, визије и духовно знање
Изузетно важно место у ачуарској религији заузимају снови.
Сан се не сматра обманом или пуким одразом дневних утисака, већ привилегованим
обликом сазнања и сусрета са духовним светом. Кроз снове човек ступа у додир са
бићима која му саопштавају знање о будућим догађајима, о исходу лова, о опасностима
или о односима међу људима. Тумачење снова представља свакодневну праксу, а
одређени снови имају устаљено пророчко значење, на пример предсказујући успех
или неуспех у лову или у сукобу.
Још дубљи облик духовног искуства повезан је са визијама
које се намерно изазивају употребом моћних психоактивних напитака.
Најзначајнији међу њима јесте напитак спремљен од лијане познате широм Амазона
под називом ајахуаска (ayahuasca) (код хиваранских народа често означене сродним
називима попут natem). Уз њега се користи и напитак од биљака рода Brugmansia,
познат по веома снажном и опасном дејству. Кроз овакве визионарске сеансе
појединац тежи да стекне сусрет са моћним духовним бићем и да од њега прими
извор личне снаге и заштите.
Овај извор унутрашње моћи, повезан са визијама предачких или
духовних бића, представља једно од средишта хиваранске духовности. Стицање
такве визије сматрало се пресудним за способност појединца да преживи у опасном
свету, да издржи у сукобима и да остане отпоран према болести и нападима непријатеља.
Тиме је духовно искуство било тесно повезано са идеалима храбрости, истрајности
и личне моћи.
Видари и чаробњаштво
Религијска улога од нарочите важности припада видару или
шаману, на хиваранским језицима означеном термином попут uwishin. Видар
је особа која је кроз обуку, пост, уздржавање и употребу визионарских биљака
стекла способност да види оно што је обичним људима недоступно и да делује на
духовне узроке болести. Његово знање укључује и поседовање невидљивих духовних
пројектила или стрелица, схваћених као отелотворење патогене силе.
Видарска делатност има двоструку природу. Видар лечи
извлачећи из тела оболеле особе невидљиве пројектиле које је послао
непријатељски чаробњак, али исти видар може и сам, ако је тако расположен или
подстакнут, да шаље такве пројектиле против других. Због тога видари уживају
истовремено поштовање и страх, а сумња да је неко изазвао болест или смрт
чаробњаштвом могла је бити повод за озбиљне сукобе, освету и насиље међу
заједницама. На тај начин су религијска веровања о узроку болести била
непосредно повезана са друштвеном динамиком сукоба, освете и одржавања односа
међу сродничким групама.
Душа, рат и трофејне главе
У ширем хиваранском комплексу, веровања о души била су
повезана са праксом ратовања и узимања трофејних глава. Иако је управо међу
Шуарима пракса израде смањених глава (tsantsa) била најизразитија,
читава културна област делила је схватање о посебној врсти душевне снаге која
се преноси и осваја кроз сукоб. Сматрало се да одређена освајајућа душа или
сила, која носи имена попут arutam, омогућава појединцу да оствари
убиство, а да са убиством долази и потреба за обредним поступцима који штите
убицу од осветничке душе погинулог.
Обреди везани за трофејне главе имали су за циљ да овладају
опасном духовном снагом убијеног непријатеља, да је неутралишу и преусмере у
корист заједнице победника, нарочито у виду плодности и виталности. Тиме се рат
није схватао као пука политичка или економска делатност, већ као дубоко обредни
процес кружења животне силе кроз људски, животињски и духовни свет.
Однос према природи као друштвени однос
Једна од најутицајнијих црта ачуарске религије, посматрано
из перспективе компаративне антропологије, јесте то што се целокупан однос
човека према окружењу обликује као низ друштвених односа. Баштованство је
неговатељски однос између жене и Нунгуи и између жене и биљака; лов је однос
завођења, размене и потенцијалног сукоба између ловца и господара дивљачи; чак
и сусрет са животињом у шуми може бити схваћен као сусрет двеју особа које
поседују унутрашњи поглед на свет.
Из тога произлази читав систем уздржавања, забрана и обреда
који регулишу свакодневне делатности. Обредне песне — на хиваранским језицима
познате под називима попут anent — представљају један од најважнијих
облика ове комуникације. Реч је о тихим, унутрашњим или полугласним песмама
које човек упућује бићима с којима жели да успостави повољан однос: жена их
пева својим биљкама и Нунгуи, ловац их упућује дивљачи или њеним господарима, а
појединац их може користити у односима завођења, наклоности или заштите. Кроз
ове песме човек настоји да утиче на расположење и вољу нељудских личности,
обраћајући им се речима као што би се обраћао сроднику кога жели да придобије.
Промене под утицајем спољашњег света
Од друге половине двадесетог века традиционални религијски
систем Ачуара изложен је све снажнијим утицајима спољашњег света. Деловање
хришћанских мисионара, ширење писмености, укључивање у националне државне
оквире Еквадора и Перуа, развој путева, трговине и експлоатације природних
ресурса, нарочито нафте, унели су дубоке промене у живот заједница. Многи
Ачуари данас су у различитом степену прихватили хришћанство, а традиционална
веровања често постоје упоредо са новим религијским и световним идејама.
Истовремено, Ачуари су се организовали у политичке савезе и
удружења ради заштите својих територија и права, при чему традиционална
космолошка схватања о свету насељеном бићима која поседују душу постају и део
савременог дискурса о заштити прашуме и о односу човека према природи. На тај
начин ачуарска религија, иако измењена, и даље делује као оквир кроз који овај
народ осмишљава свој однос према земљи, биљкама, животињама и духовним силама
које настањују амазонски свет.
Закључак
Религија Ачуар народа представља сложен и кохерентан систем у којем не постоји оштра граница између људског и нељудског, природног и друштвеног. Кроз појам душе (wakan), кроз снове и визионарска искуства, кроз обредне песме упућене биљкама и животињама, и кроз делатност видара који посредују између човека и невидљивих сила, Ачуари обликују свет у којем су размена, сродство и узајамна обавеза проширени далеко изван круга људске заједнице. Управо због те особине, ачуарски пример заузео је средишње место у савременим антрополошким расправама о односу природе и културе и о различитим начинима на које људске заједнице могу замислити своје место у живом свету који их окружује.
