Ачех (инд. Aceh, раније у западној
литератури такође Atjeh, Achin) јесте провинција Индонезије
смештена на крајњем северном врху острва Суматре. Реч је о претежно
муслиманском подручју у којем се исламска вера, тумачена и проживљавана у
специфичном локалном кључу, прожима са обичајним правом, мистичним предањем и
сећањем на некадашњу величину Ачешког султаната. Међу становништвом провинције
више од деведесет процената говори ачешким језиком (аустронежанска породица,
малајско-полинежанска грана); међу осталим језицима истичу се гајо, језик
становништва у централном планинском појасу, и алас, баракски дијалекат којим
говори народ јужно од Гајоа. Већина Ачеха је данас двојезична, говоре и
индонежански, државни језик. У деветнаестом веку у приобалним подручјима
говорио се и малајски, који је био и језик ачешког двора и тамо настале
књижевности; ачешки језик је, међутим, био и свакодневни и књижевни језик
унутрашњости, тако да се верски списи налазе и на ачешком и на малајском.
Историјски оквир
Подручје северне Суматре било је једна од првих
тачака додира исламске цивилизације и индонежанског архипелага. Још у
тринаестом веку постојале су у области Самудре–Пасаија муслиманске државице
чији су владари прихватили ислам, што су потврдили и арапски и кинески
путописци онога доба, међу њима и Мароканац Ибн Батута који је Самудру посетио
у четрнаестом веку. Тек оснивањем Ачешког султаната почетком шеснаестог века, у
време владара Алија Мугајат-шаха (умро око 1530), Ачех је постао средиште
муслиманске учености и политичке моћи. Под султаном Искандар Мудом (владао
1607–1636) Ачех је достигао врхунац моћи, контролишући трговину бибером и
сукобљавајући се са португалским и потом холандским колонијалним силама. Уз
политичку моћ ишла је и интензивна верска и интелектуална делатност: у Бандар
Ачеху, престоном граду, развило се једно од најзначајнијих средишта исламског
учења у југоисточној Азији, повезано са Меком, Медином и Гуџаратом.
После пада султаната под холандску власт у
дуготрајном Ачешком рату (1873–1903), а посебно после индонежанске независности
и потоњих сукоба између Покрета слободни Ачех (Gerakan Aceh Merdeka) и
централне власти, верски идентитет Ачеха постао је једно од средишњих обележја
његове политичке посебности. Године 2001. Ачех је добио посебан статус којим му
је дозвољена примена шеријатског права (исламског закона) у грађанским и неким
кривичним предметима – једини случај такве врсте у Републици Индонезији.
Развој исламске учености и сукоб око вахдат ел-вуџуда
Од
шеснаестог до осамнаестог века Ачех је дао низ значајних мислилаца чија су дела
учврстила позицију ислама у целом региону. Међу њима најистакнутији су Хамза
Фансури (умро крајем шеснаестог века), први велики песник на малајском језику и
заговорник учења о вахдат ел-вуџуду (јединство постојања), пристизалог
преко Ибн Арабија и његових тумача; затим Шамсудин ес-Суматрани (умро 1630),
султанов саветник и наставитељ исте мистичке струје; те Нурудин ер-Ранири (умро
1658), гуџаратски учењак који је по доласку у Ачех 1637. године повео жестоку
полемику против „пантеистичког" мистицизма Хамзе и Шамсудина, оптужујући
их за неверовање и наредивши спаљивање њихових списа. Ову полемику окончао је
донекле помирујуће Абдурауф ес-Синкели (око 1615–1693), први Ачешан који је донео
нахшбендијски и шатаријски суфијски ред у Ачех, превео тефсир Џелалејн на
малајски и оставио низ дела о шеријату и мистицизму. Спор око вахдат
ел-вуџуда обележио је сву потоњу историју ачешке духовности: и данас се у
школама традиционалне улеме разликују „умерени" суфијски токови,
прихваћени као део ортодоксије, од оних који се сматрају за преступничке.
Однос обичајног права и шеријата
Сваки покушај разумевања ачешке
религије мора поћи од класичне ачешке изреке хукум нган адат лагее зат нган
сипхет – „шеријат и обичај су као биће и његово својство" – која
сажима идеал нераздвојности исламског закона (хукум, од арап. хукм)
и обичајног права (адет). У стварности односи између та два слоја били
су често сложени и напети. Адет у Ачеху обухвата правила наслеђа, брака,
обреде животног циклуса, церемоније власти и социјалне хијерархије, а његове
истанчане локалне варијанте региструју се у системима адет Меукута Алам
(углавном у обалним подручјима, по султану Искандар Муду), адет Лампеуунан
(у залеђу) и другим. Управо у тензијама између правника-улеме, који су тежили
строжем спровођењу шеријата, и трговачких или племенских елита, које су бранили
адет, обликовано је много слојева ачешке верске свакодневице.
Свештена места, верска улога улеме и улеебаланга
У
ачешком друштву развила се препознатљива двојна структура верске и политичке
власти. С једне стране били су улеебаланг, наследни локални поглавари
који су заступали свет двора, обичаја и трговине; с друге стране, улема,
верски учењаци окупљени око дајаха – интернатских верских школа сродних
јаванским пезантренима – међу којима су најпознатији били Дајах Тану (у
близини Локсеумавеа), Дајах Самалангa и други. Тенгку (од Tengku)
и теунгку чик били су титуле верских учитеља, док је назив аџик
(од арап. хаџи) припадао онима који су обавили ходочашће у Меку. Управо
је слој улеме био тај који је током Ачешког рата против Холанђана преузео улогу
мобилишуће силе, представљајући антиколонијални отпор као перанг сабил,
рат на Божјем путу. Знаменита поема Хикајат Перанг Сабил, читана и
рецитована широм Ачеха у деветнаестом и раном двадесетом веку, призивала је
мученичку смрт у борби против неверника и обећавала мученицима рајско
блаженство; њен утицај на ачешки антиколонијални етос био је огроман.
Свакодневна побожност и животни циклус
Ачешка побожност у свакодневном
животу пет дневних молитви (салат, ачешки сембајанг), пост у
месецу рамазану (пуаса), давање обавезне милостиње (зекат) и, кад
је то могуће, ходочашће у Меку као пет стубова ислама, прима као несумњиве
оквире живота. Истовремено, специфичан изглед ачешке свакодневне религије
огледа се у обредима животног циклуса. Прва шишања детиње косе (пеучичап),
седмог дана након рођења, на коме се читају стихови Курана и где старешина
капљом меда или плода додирује уста детета; обреда обрезивања (сунет расул)
за дечаке и обреда улажења у одрасло доба за девојчице; традиционалне ачешке
свадбе са низом обреда (линто баро – улазак младожење у кућу младе), уз кенди
(свечано јело) и рецитације берзанџија (берзанџи) – песничке хагиографије
Пророка Мухамеда; и најзад погребних обреда са обавезним талкин-молитвама,
гозбама седмог, четрдесетог и стотог дана након смрти. Сви ови обреди јесу
непрекинуто исламски по своме оквиру, али се у њима, нарочито у обредима
плодности, исцељења и поморских церемонија, провлаче и слојеви предисламског
аустронежанског наслеђа.
Посебно су за ачешку побожност значајне
свечаности у маулиду – месецу рођења Пророка Мухамеда – током којих се у
џамијама и сеоским кућама приређују рецитације епа о Пророковом животу, читају равиоле
(песме), припрема обредна храна и дели сиромасима. Маулидске
свечаности у Ачеху могу трајати недељама и сматрају се једном од најважнијих
манифестација заједничког верског живота.
Ходочасничка места и поштовање светаца
Иако сунитски ислам ачешких школа,
претежно шафијског правног обреда, начелно не познаје посредничку фигуру свеца
у каноничном смислу, у пракси је поштовање духовно истакнутих особа (вели,
од арап. валијј) дубоко укорењено. Гробови славних султана, ратника и
учењака – међу њима гроб султана Искандар Муде у Бандар Ачеху, гроб Тенгку Чик
ди Тироа у долини Тиро, или гроб самог Абдурауфа ес-Синкелија у Куала Ачеху (по
чему је и стекао надимак Тенгку ди Куала) – јесу значајне тачке локалног
и регионалног ходочашћа (зијарах). На њима се обављају тахлили,
читају стихови Курана, износе завети и тражи помоћ. Тенгку Анзах Сјик,
такозвани „господин Куала", сматра се заштитником ачешких помораца, рибара
и путника.
Магија, духови и народна религија
Поред званичних обреда, у ачешкој
народној религији живи и читав свет невидљивих бића и моћних формула. Међу њима
истичу се џин (од арап. џинн), хантуе (општи назив за
духове), буру (зли натприродни ентитети) и стане – душе несрећно
преминулих. Положаји обредника који познају заштитне формуле и народно лечење
били су у Ачеху традиционално означени називима теунгку (за исламски
учен слој), биду и дуку (за бабице, обредне посреднике у порођају
и народне исцелитељке). Њихова пракса служи се исламским формулама, призивањем
имена Бога и Пророка, али и архаичним слојем призива духова предака и стихија.
Управо у овом подручју и данас се воде расправе између пуристичке улеме, која
таква веровања осуђује као ширк и бида (новотарија), и оних који
их виде као део адета спојивог са исламом.
Реформски токови
Од почетка двадесетог века Ачех је био поприште
деловања модернистичких струја које су се развиле из ширег индонежанског
покрета за обнову ислама. Године 1939. основано је Удружење улеме Ачеха (Persatuan
Ulama Seluruh Aceh, ПУСА) под вођством Дауда Бируеа, којe је заговарало
модернизацију верског образовања, ослобађање ислама од елемената обичајног
права и народних веровања оцењених као неисламски, и већу политичку
самосталност Ачеха. ПУСА је одиграо кључну улогу у току Социјалне револуције 1945–1946.
године, када је традиционални слој улеебаланга потиснут или физички
уништен, а власт у Ачеху прешла у руке улеме и младих националиста. Из тог
преображаја израстао је и потоњи покрет Дарул Ислам Тенгку Дауда Бируеа, који
је педесетих и шездесетих година водио оружану борбу за исламску државу у
Ачеху, као и каснији, политички различито мотивисани Gerakan Aceh Merdeka.
После споразума у Хелсинкију 2005. године,
којим је окончан рат између сепаратиста и индонежанске државе, Ачех је задржао
и развио свој посебан верскоправни режим. У провинцији делују посебни
шеријатски судови (Mahkamah Syariah), специјализована верска полиција (Wilayatul
Hisbah) и читав низ покрајинских прописа (qanun) којима су
регулисани питања јавног морала, верског образовања, исламског банкарства и
обредне праксе. Овај правни оквир и његова примена остају предмет живе расправе
како унутар саме ачешке заједнице, тако и шире у Индонезији и муслиманском
свету.
Закључак
Ачешка религија, у свом средишту сунитски шафијски ислам, представља један од најпрепознатљивијих и историјски најбогатијих изданака исламске цивилизације у југоисточној Азији. Њена особеност не састоји се у било каквом одступању од универзалних начела ислама, него у нарочитом начину на који су се ова начела вековима укрштала са локалним предисламским наслеђем, поморском и трговачком културом Малајског архипелага, мистичним предањем суфијских редова и историјским искуством султаната, антиколонијалне борбе и савремене покрајинске аутономије. У Ачеху је ислам истовремено и шеријатски закон, и обичај, и заветни идентитет – сложен и често превирући спој који се и данас непрестано преобликује.
Младе девојке похађају час где уче да читају и памте