АБРАВАНЕЛ, ИСАК (1437–1508) или Исак бен Јехуда Абраванел (познат и
као Абрабанел или Абарбанел; хебр. יצחק אברבנאל) био је јеврејски
државник, тумач Светог писма, теолог и филозоф шпанско-португалског порекла,
један од најзначајнијих представника позносредњовековне јеврејске мисли. Његов
живот и дело обележени су драматичним сусретом две епохе – заласка велике
сефардске културе на Иберијском полуострву и почетка нове, ренесансне Европе –
као и трагедијом изгнанства јеврејског народа из Шпаније 1492. године, чији је
био непосредни сведок и учесник.
Порекло и младост у Португалу
Рођен је 1437. године у Лисабону, у
имућној и угледној сефардској породици која је своје порекло изводила, према
породичном предању, од библијског цара Давида. Његов отац, дон Јехуда
Абраванел, био је дворски ризничар португалског краља, а породица је столећима
играла истакнуту улогу у економском и политичком животу јеврејских заједница
Кастиље и Португала. Млади Исак стекао је темељно образовање како у класичним јеврејским
дисциплинама – Светом писму, Талмуду, рабинској књижевности, средњовековној
филозофији, посебно делу Мојсија Мајмонида – тако и у латинској, шпанској и
португалској образованости свог доба, познајући хришћанску теологију, дела
црквених отаца и схоластичких писаца, али и грчке филозофе у тадашњим
преводима.
Већ као младић стекао је глас учењака; написао
је дело о облицима божанског провиђења (Атерет зекеним, „Круна
старешина") и започео своја теолошка истраживања. Истовремено је ушао у
службу португалског краља Афонса V, постао је његов финансијски саветник и
једна од најутицајнијих личности у краљевини. На том положају користио је свој
углед и материјална средства да помаже једноверцима, посебно да откупљује
јеврејске робове доведене из Северне Африке после португалског освајања Арзиле
1471. године.
Лутања и службе на дворовима
Смрт Афонса V 1481. године означила
је прекретницу у Абраванеловом животу. Његов наследник Жоао II оптужио је
Абраванела за учешће у завери великаша на челу са војводом од Браганце; иако је
историчност те оптужбе спорна, Абраванел је био приморан да бежи без породице и
имовине у суседну Кастиљу. У Толеду се настанио 1483. године и убрзо ступио у
службу шпанских католичких владара Изабеле Кастиљске и Фердинанда Арагонског као
финансијски управник. Његов положај омогућио му је да настави и научни рад: у
Кастиљи је довршио коментаре на књиге Ранијих пророка (Исус Навин, Судије,
Самуило, Цареви).
Када су католички владари 31. марта 1492.
године потписали Алхамбрански едикт којим је свим Јеврејима наложено да у року
од четири месеца напусте Шпанију или приме хришћанство, Абраванел је, упркос
обећаним повластицама, одбио покрштавање и заједно са изгнаницима напустио земљу. Према предању, лично је,
заједно са рабином Авраамом Сениором, молио владаре да опозову одлуку, али без
успеха.
Изгнанство га је одвело у Напуљску краљевину,
где је био дочекан на двору краља Фердинанда I и наставио је службу код његовог
сина Алфонса II. Када су Французи под Карлом VIII освојили Напуљ 1495. године, Абраванел
је пратио свог покровитеља у изгнанство на Сицилију и Крф, потом боравио у
Монополију у Апулији, а коначно се 1503. године настанио у Венецији, где је
служио млетачкој републици као дипломатски посредник у трговинским преговорима
са Португалом. Преминуо је у Венецији 1508. године и сахрањен је у Падови;
његов гроб уништен је у ратовима који су ускоро уследили.
Тумачење Светог писма
Абраванелово најобимније и
најутицајније дело јесу његови коментари на готово све књиге Хебрејске Библије.
У њима је развио јединствен егзегетски метод који одступа од укорењених
рабинских образаца. Сваки одељак отвара низом унапред постављених питања –
често их има двадесет, тридесет или више – којима указује на текстуалне,
логичке и теолошке проблеме одломка; тек потом, систематски одговарајући на
свако питање, изграђује своје тумачење. Овакав поступак, надахнут схоластичком
методом quaestiones disputatae, представља новину у јеврејској
егзегетској традицији и сведочи о његовом познавању хришћанске учености.
Његово тумачење јесте темељно филолошко – цени
дословни смисао (пешат) и пажљиво прати језичке нијансе – али је
истовремено и историјско, политичко и филозофско. Абраванел се занима за
стварне историјске прилике у којима су библијски текстови настали, за владарска устројства старога Израиља, за
психолошку мотивацију ликова. Његово искуство дворанина и државника омогућило
му је да библијске приповести о царевима, пророцима и саветницима чита изнутра,
са разумевањем сложености политичког живота. У свом коментару на Прву књигу
Самуилову развио је чувену расправу о монархији, у којој, ослањајући се на 1
Сам 8, заступа став да је монархија сама по себи мање савршен облик владавине
од републиканског уређења древнога Израиља – тумачење које је одјекнуло и у
каснијој европској политичкој мисли, посебно у XVII веку.
Међу његовим најзначајнијим коментарима истичу
се они на Петокњижје (Перуш ал ха-Тора), на Раније и Касније пророке и
на књигу пророка Данила (Мајане ха-јешуа, „Извори спасења"). У
коментарима на пророке нарочито је обрадио месијанска пророштва.
Месијанска мисао
Историјска катастрофа 1492. године снажно је
обележила Абраванелово зрело дело. Изгнанство шпанских Јевреја он је тумачио у
апокалиптичком кључу као знак скорог доласка Месије. У трилогији посвећеној
месијанским темама – Мајане ха-јешуа, Јешуот мешихо („Спасења
његовог помазаника") и Машмиа јешуа („Гласник спасења") –
систематски је изложио јеврејско учење о Месији, бранећи га од хришћанских
тумачења и истовремено настојећи да охрабри пониженe и расуте сународнике. Ишчитавајући пророштва из књиге
Данилове и других пророчких списа, израчунавао је могуће датуме коначног
избављења, премештајући их у блиску будућност – око 1503. или 1531. године.
Његова месијанологија утицала је на каснија пробуђења месијанских покрета у
сефардском свету, све до Шабтаја Цвија у XVII веку.
Филозофска и теолошка дела
Поред библијских коментара,
Абраванел је оставио и значајан корпус филозофско-теолошких списа. У делу Рош
амана („Глава вере") изложио је критичку расправу о тринаест чланова
вере које је формулисао Мајмонид, бранећи их од приговора које су против њих
изнели каснији јеврејски мислиоци као што су Хасдај Крескас и Јосиф Албо, али
истовремено заступајући становиште да Тора, узета у целини, не познаје
издвајање појединих догматских ставова, већ да су све њене заповести једнако
обавезујуће.
У свом најобимнијем филозофском делу Мифалот
Елохим („Дела Божија") бавио се питањима стварања света и односа Бога
према свету, расправљајући с Аристотеловим учењем о вечности света и његовим
јеврејским и арапским тумачима. У Шамајим хадашим („Нова небеса")
расправљао је о Мајмонидовом учењу о стварању. Његова филозофска позиција може
се описати као умерено критички став према рационалистичкој традицији Мајмонида
и његових следбеника: Абраванел није одбацио филозофију, али је инсистирао на
ограничењима људскога разума пред тајнама вере и на првенству пророчке објаве.
У Ататерет зекеним и Нахалат авот
(коментар на Изреке отаца) разрадио је своју теологију божанског провиђења,
тврдећи да Бог непосредно промишља не само опште токове историје него и судбину
сваког појединца, посебно припадника изабраног народа.
Однос према хришћанској мисли
Абраванелово дело одликује изузетно
познавање хришћанске теолошке литературе. У својим коментарима цитира црквене
оце, схоластике, посебно Тому Аквинског, као и савремене ренесансне ауторе. Овакав однос није био
однос пуког подражавања: он се хришћанским ауторима користио тамо где су њихова
тумачења подупирала његова, али је енергично оспоравао христолошка тумачења
старозаветних пророштава, посебно о Месији и у књизи пророка Данила. У време непрекидних расправа и
присилних дискусија између јеврејских и хришћанских учењака у Шпанији XV века,
његово дело представља један од најсистематичнијих јеврејских одговора на
хришћанску егзегетску традицију.
Утицај и наслеђе
Међу непосредним наследницима Абраванелове
мисли најзначајнији је његов син Јехуда Абраванел, познат под латинским именом
Леоне Ебрео, аутор чувених Дијалога о љубави (Dialoghi d'amore),
који су снажно утицали на ренесансну филозофију љубави. Само Абраванелово дело
пресудно је обликовало потоњу сефардску мисао у дијаспори: у Цариграду, Солуну,
Венецији, Амстердаму и широм Османског царства његови коментари деценијама су
штампани и поново издавани.
Преко латинских превода појединих његових списа
Абраванел је постао један од ретких јеврејских мислилаца чију су мисао читали и
хришћански научници раног модерног доба. Његово тумачење библијских облика
владавине поменули су и користили хришћански хебраисти XVII века, укључујући
холандске и енглеске политичке мислиоце, међу којима неки сматрају да је његова
критика монархије имала одјека и код мислилаца попут Џона Селдена и других
теоретичара пуританског раздобља.
У ширем смислу, Абраванел представља ону тачку у којој се средњовековна јеврејска мисао завршава а почиње рано модерно јеврејство: он је и последњи велики представник иберијске сефардске учености и први јеврејски мислилац који је своје дело уобличио у дијаспори новог века, међу прогнаницима који ће изградити нове центре јеврејске културе у Средоземљу и Северозападној Европи. Његова комбинација филолошке тачности, политичког реализма, филозофске опрезности и месијанске наде дала је његовом делу трајно место у историји јеврејске верске и интелектуалне традиције.
