ЕБУ ЕЛ-ХУЗЕЈЛ ЕЛ-АЛАФ (умро између 227. и 235.
по Хиџри / 842. и 850. по новој ери). Ебу ел-Хузејл Мухамед ибн ел-Хузејл ел-Алаф
ел-Абди (арап. أبو الهذيل العلاف), потпуним именом, био је један од најзначајнијих муслиманских теолога
ране мутезилитске школе и кључни утемељивач њеног теолошког система. Заједно са
својим савремеником Ибрахимом ен-Незамом и нешто старијим Дирар ибн Амром, Ебу
ел-Хузејл се сматра творцем класичне мутезилитске догматике, прецизније разраде
учења о Божјем јединству и Божјој правди, као и утемељивачем рационалне
атомистичке космологије која ће столећима остати предмет расправа у исламској
мисли (келаму).
Живот
Ебу ел-Хузејл рођен је у Басри око 135/752. или
136/753. године, у клијентској вези (мевла) са арапским племеном Абд
ел-Кајс, по којем носи нисбу „ел-Абди". Други његов надимак,
„ел-Алаф" (продавац сточне хране), указује на породично или лично
занимање, али се по доласку у учене кругове он у потпуности посветио теолошким
и филозофским расправама. Био је сестрић и ученик Османа ибн Халида ет-Тавила,
преко којег је, према муслиманским биографима, наследио учење које је Ваcил ибн
Ата (умро 131/748), оснивач мутезилитског покрета, пренео својим непосредним
следбеницима.
Највећи део свог стваралачког века провео је у
Басри, у којој је предводио тамошњи огранак мутезилитске школе, познат као басранска
школа, насупрот каснијој багдадској школи коју је организовао Бишр ибн
ел-Мутемир. Његов углед био је толики да је око 203/818. године позван у Багдад
на двор халифе ел-Ме'муна (владао 198–218/813–833), убеђеног покровитеља
мутезилитске мисли. У присуству халифе и његових саветника Ебу ел-Хузејл водио
је чувене јавне расправе са представницима других верских и интелектуалних
струја – зороастријанцима, маздакитима, манихејцима (зиндицима), хришћанима, Јеврејима, као и са муслиманским
противницима мутезилита међу традиционалистима и шиитима. Те расправе допринеле
су његовој репутацији најврснијег беседника и дијалектичара свог доба.
Иако је био близак двору током периода такозване михне – прогона исламских традиционалиста који су одбијали да прихвате
званичну мутезилитску догму о створености Курана (218/833. и даље) – нема
поузданих сведочанстава о његовом непосредном учешћу у тим догађајима. У позним
годинама, ослепео и изнурен, провео је последње
деценије живота. Умро је између 227/842. и 235/850. године, при чему већина
извора предност даје датуму око 226/841. или 235/849. године.
Од његовог обилног опуса – муслимански
биографи, нарочито Ибн ен-Недим у Ел-Фихристу, наводе више од шездесет
наслова – ниједно дело није сачувано у целини. Његова учења позната су
посредно, преко цитата и приказа у каснијим јересиолошким и доксографским
делима, посебно код Ел-Хајата (Китаб ел-интисар), Ел-Аш'арија (Макалат
ел-ислам ијин), Абд ел-Џабара (Ел-Мугни и Шерх ел-усул ел-хамса),
Еш-Шехрестанија (Ел-милел ве ен-нихал) и Ибн Хазма (Ел-фисал).
Учење о Божјем јединству
У средишту Ебу ел-Хузејловог
теолошког система стоји строго схваћено учење о Божјем јединству (тевхид),
за које мутезилити узимају један од пет основних начела своје догматике.
Полазећи од начела да Бог нема ничега себи сличног, Ебу ел-Хузејл је одбацио
сваку могућност да се Богу припишу нужни предикати као ентитети који би
постојали поред његове суштине. Његова чувена формула гласи да је Бог „знајући
својим знањем, а његово знање је његова суштина" (алим би-илмин хува
зат у-ху), и слично за остала Божја својства – моћ, живот, вид, слух, говор
и вољу. Тиме је он одбио и антропоморфистичка схватања традиционалиста, која су
Богу приписивала тело и удове у дословном смислу, и шире схваћено учење о
вечности Божјих атрибута као посебних реалности, које ће касније развити
ашаритска школа.
Иако је учење о идентитету Божје суштине и
његових својстава било заједничко свим мутезилитима, Ебу ел-Хузејлова
формулација била је предмет жестоких расправа. Његови противници, нарочито
Ен-Незам, замерали су му да тиме у Богу заправо тврди постојање реално
различитих момената – „знања", „моћи", „живота" – премда их
именује као суштину. Сам Ебу ел-Хузејл бранио је своју формулацију позивањем на
нужност разликовања између предиката који се у језику не могу свести једни на
друге, а да се притом не наруши Божје јединство.
Друга специфичност његовог учења о Богу јесте
схватање да Божје знање и моћ имају границе које поставља само стварено. Бог зна све што може бити предмет
знања, и моћан је над свиме што може бити предмет моћи; ствари које нису
предмет ни знања ни моћи једноставно не постоје и нису ништа. Овом тезом Ебу
ел-Хузејл је покушао да реши проблем односа Божје свезнајућности и онтологије
могућег и небића, али га
је Еш-Шехрестани оптужио да имплицитно ограничава Бога. Још чувенија и спорнија
његова теза јесте да ће после Судњег дана становници раја и пакла достићи стање
трајног покоја у којем престаје свако кретање, а тиме и свака нова радња –
укључујући и Божје акције према створеном свету. То учење, познато као теза о
„престанку Божјих радњи" (фена ел-харакат), доцнији мутезилитски и сунитски теолози
готово једногласно су одбацили као неприхватљиво.
Атомизам и природна филозофија
Ебу ел-Хузејлу се с правом приписује
системска разрада атомистичке космологије која је постала заједничко наслеђе
највећег дела касније келамске мисли. Према њему, телесни свет састављен је од
недељивих делова или „недељивих супстанци" (ел-џевхер ел-ферд) које
саме по себи немају ни простирања ни особина, али поседују „случајне
особине" или акциденте (ел-арад): кретање и мировање,
спајање и одвајање, боје, укусе, мирисе, топлоту и хладноћу, живот, знање, моћ,
вољу и сличне квалитете. Тек скуп атома повезаних одговарајућим акцидентима
чини оно што називамо телом, бојом или живим бићем.
Темељна Ебу ел-Хузејлова теза јесте да
акциденти не трају: они настају у једном тренутку и одмах нестају, тако да их Бог
непрестано изнова ствара. Тиме је он успоставио чисто оказионалистичку слику
природе, у којој непрекидни ток света зависи од непрестане Божје делатне
присутности. Постојаност тела и њихових особина није последица „природе"
или унутрашњих узрока, него Божјег непрекидног стварања нових сличних
акцидената. Само у изузетним случајевима неки акциденти, попут особине
„преостајања" (ел-бека), могу опстати дуже него један тренутак, и
то само ако Бог тако одреди.
На основу овог космолошког учења Ебу ел-Хузејл
је развио и теорију узрочности у којој се одбацује постојање реалних узрочних
веза међу створеним стварима. Ватра не пали по својој природи, већ Бог ствара
горење у одговарајућем тренутку. Ово учење, премда касније најпотпуније
формулисано код Ел-Аш'арија и Ел-Газалија, своје непосредно полазиште има
управо у Ебу ел-Хузејловој атомистичкој физици.
Учење о човеку, слободи воље и одговорности
Друго велико начело
мутезилитске догматике – Божја правда (ел-адл) – у Ебу ел-Хузејловом
учењу разрађено је у виду исцрпне теорије човекове слободне воље и
одговорности. Полазећи од начела да је Бог апсолутно праведан и не чини зло,
Ебу ел-Хузејл закључује да човекове радње не може стварати Бог; човек је
стваралац (халик) својих чинова. Бог му је дао моћ (кудра) да
делује, и то моћ која претходи самом чину и омогућава га, али избор припада
човеку. Тиме се установљава онтолошки темељ за моралну и правну одговорност,
како на овом свету, тако и на Судњем дану.
Ова теза била је у директној супротности са
каснијим ашаритским учењем о „стицању" (кесб) и стварању свих
чинова од стране Бога. У оквиру мутезилитске школе, Ебу ел-Хузејл се у тумачењу
узрочних последица људских радњи разилазио са својим сестрићем Ен-Незамом и са
каснијим Бишр ибн ел-Мутемиром, нарочито у питањима да ли човек може произвести
радње у телима других – такозвани теваллуд (генерисане радње) – и какве
су њихове моралне последице.
С учењем о Божјој правди тесно је повезано и
учење о етици. Ебу ел-Хузејл је заступао тезу да су добро и зло објективне особине
радњи, доступне људском разуму и пре објаве. Постоје радње – попут захвалности
добротвору, говорења истине, праведности – које разум сам по себи препознаје
као обавезне; и радње – попут неправде, лажи, неблагодарности – које разум
препознаје као забрањене. Објава потврђује и допуњује овај природни увид, али
га не успоставља произвољно. Тиме је постављен темељ онога што ће се у
мутезилитској мисли касније развити као рационалистичка етика норми (ел-хусн
ве ел-кубх ел-аклијан).
Учење о Курану и о вери
Ебу ел-Хузејл је био један од
најранијих и најдоследнијих заговорника учења о створености Курана (халк
ел-Куран), које ће током халифата ел-Ме'муна, ел-Му'тасима и ел-Васика
постати званична државна доктрина. Куран је, према њему, Божји говор, али је
тај говор створен у времену и месту: на таблици (ел-лаух ел-махфуз), на Џибриловом
језику, у Мухамедовом срцу, на Куранским листовима. Сматрати га вечним и
нествореним, како су тврдили традиционалисти, значило би придружити Богу нешто
друго вечно, чиме би се нарушило учење о апсолутном Божјем јединству.
У учењу о вери (иман) Ебу ел-Хузејл се
повезао са основном мутезилитском тезом о „положају између два положаја" (ел-манзила
бејне ел-манзилатејн) – трећим од пет начела школе – по којој муслиман који
почини велики грех није ни верник ни неверник, него фасик, са посебним
правним и онострано-есхатолошким статусом. Завршно начело о „наређивању добра и
забрани зла" (ел-емру би-л-ме'руфи ве ен-нехју ани-л-мункар) Ебу
ел-Хузејл је тумачио и у вези са дужностима верника према неправедним
владарима, што је његово учење додатно повезивало са политичким струјањима свог
доба.
Утицај и наслеђе
Ебу ел-Хузејл ел-Алаф представља врхунац првог
система мутезилитске теологије и њеног правог утемељивача као рационалне
дисциплине (келама) у строгом смислу речи. Његова басранска школа, преко
његовог ученика Ебу Јакуба еш-Шахама и затим Ел-Џубаија и његовог сина Ебу
Хашима ел-Џубаија, развила је класичну мутезилитску мисао која ће свој врхунац
досегнути у Ел-Мугнију кадије Абд ел-Џабара (умро 415/1025).
И поред пораза мутезилитске школе пред успоном ашаризма и матуридизма у каснијим вековима, многа Ебу ел-Хузејлова решења – атомистичка космологија, учење о акцидентима, оквир расправе о Божјим атрибутима, рационална етика – ушла су у заједничко наслеђе исламске теологије и филозофије. Његова мисао постала је и узор шиитским теолозима, нарочито унутар имамитске школе, где је преко Ел-Муфида и Шерифа ел-Муртаде, ученика Абд ел-Џабара, у великој мери преобликовала шиитску догматику. Кроз тај низ Ебу ел-Хузејл се појављује не само као велики представник већ нестале школе, већ као један од најутицајнијих систематичара у целокупној историји исламске теолошке мисли.
