АБЕЛАР, ПЕТАР (1079–1142). Петар Абелар (лат. Petrus
Abaelardus, фр. Pierre Abélard) био је француски логичар, филозоф и
хришћански теолог, један од најоригиналнијих и најутицајнијих умова дванаестог
века. Његово дело представља прекретницу у развоју средњовековне западне мисли:
у логици је унапредио расправу о универзалијама и поставио темеље онога што ће
се називати концептуализмом; у теологији је дијалектичку методу први пут
систематски применио на тумачење вере, припремајући тако пут схоластици
тринаестог века; у етици је померио тежиште моралног суда са спољашњег чина на
унутрашњу намеру субјекта. Његова трагична љубавна повест са Хелоизом учинила
га је и једном од најпознатијих личности средњовековне културне историје.
Живот
Рођен је 1079. године у месту Ле Пале (Le
Pallet) у Бретањи, као најстарији син ситнопоседничког племића Беранжера.
Одрекавши се права првородства и витешког позива, посветио се „науци речи"
– дијалектици. Школовао се код Росцелина из Компијења, тада водећег номиналисте,
а потом у Паризу код Гијома из Шампоа, представника крајњег реализма. С Гијомом
је убрзо ушао у оштар спор око природе универзалија и јавно га принудио да
преиначи своје учење, чиме је стекао гласовиту, али и опасну репутацију.
Отворио је сопствене школе најпре у Мелену и Корбеју, потом и на брду Свете
Женевјеве надомак Париза, где је око 1115. постао поглавар катедралне школе при
Богородичиној цркви.
У том раздобљу Абелар се упознао са Хелоизом,
изузетно образованом нећаком париског каноника Фулберта. Њихова љубавна веза,
тајно венчање и рођење сина који је добио необично име Астролаб довели су 1117.
до Фулбертове освете – Абелар је био насилно ушкопљен. Сломљен срамотом,
повукао се у бенедиктинску опатију Сен Дени, а Хелоизу је уверио да се замонаши
у манастиру Аржантеј. Од тог тренутка његов живот добио је монашки оквир, али
не и душевни мир.
Године 1121. на сабору у Соасону осуђено је
његово прво теолошко дело Theologia Summi Boni, расправа о Тројици, која
је јавно спаљена. Након кратког боравка у различитим заједницама Абелар се
повукао у пустињу код Троаја, где се окупила бројна група ученика; ту је
подигао богомољу коју је посветио Параклету – Утешитељу. Уследио је трновит
период опатске службе у бретонском манастиру Сен Жилда де Рис, после кога се
око 1133. вратио у Париз и поново предавао на брду Свете Женевјеве. Тих година
настало је његово зрело теолошко дело Sic et Non, Theologia
Christiana и Scito te ipsum (познатија као Ethica).
Његова позна предавачка делатност изазвала је
супротстављање Бернарда из Клервоа, највећег духовног ауторитета свог доба. На
сабору у Сансу 1141. године Бернард је извео списак Абеларових тобожњих
заблуда, а папа Иноћентије II осудио је његово учење и наложио му ћутање. На
путу за Рим, где је желео да се лично брани, Абелар се зауставио у клинијевској
опатији у Клинију. Опат Петар Часни помирио га је са Бернардом и обезбедио му
уточиште. Умро је 21. априла 1142. године у приорату Сен Марсел крај Шалона на
Сони. Његове посмртне остатке Петар Часни је предао Хелоизи, која га је
сахранила у Параклету; данас обоје почивају у заједничком гробу на париском
гробљу Пер Лашез.
Логика и проблем универзалија
У области логике Абелар је својим
коментарима Порфирија, Аристотела и Боеција – посебно у делима Logica
Ingredientibus и Logica Nostrorum petitioni sociorum – дао кључан
допринос расправи о статусу општих појмова. Између крајњег реализма Гијома из
Шампоа, према којем универзалије постоје као стварне ствари у појединачним
бићима, и крајњег номинализма његовог учитеља Росцелина, према којем су оне
пуки гласови (flatus vocis), Абелар је заузео средњи положај.
Универзалије, по њему, нису ствари нити пуке речи, већ значења (sermones,
significationes) која ум схвата на основу заједничког стања (status)
појединачних бића. Постоји, рецимо, заједничко „стање бити човек" у свим
људима, и оно је онтолошки темељ предиката човечности, иако ниједан општи
ентитет „човечност" не постоји изван појединачних људи. Овим решењем
Абелар је најавио оно што ће се у каснијој историји западне филозофије звати
концептуализмом и снажно утицао на учење Тома Аквинског и Виљема Окамског.
Теолошки метод: Sic et Non
Најпрепознатљивији Абеларов
методолошки допринос је дело Sic et Non (Тако и не тако), збирка од сто
педесет осам теолошких питања на која је он навео међусобно супротстављене
одговоре из Светог писма, дела отаца и одлука сабора. У уводу образлаже своју
чувену максиму: „Сумњом долазимо до истраживања, истраживањем долазимо до
истине" (dubitando enim ad inquisitionem venimus, inquirendo veritatem
percipimus). Метода се састоји у томе да се привидне противречности
ауторитета не прикривају него отворено износе и потом разрешавају пажљивом
анализом појмова, разликовањем смисла речи, утврђивањем историјског контекста и
– ако је неопходно – признавањем да су поједини текстови погрешно приписани
својим ауторима. Овај поступак постао је темељ касније схоластичке quaestio
методе, коју ће усавршити Петар Ломбардски у свом делу Sententiae и Тома
Аквински у Summa Theologiae.
Теологија Тројице, искупљења и греха
Абеларово теолошко мишљење о Светој
Тројици, изложено у његовим узастопним делима Theologia Summi Boni, Theologia
Christiana и Theologia Scholarium, покушава да рационално разјасни
однос трију божанских лица помоћу логичких разликовања између моћи, мудрости и
доброте, које он приписује Оцу, Сину и Светом Духу. Његови критичари – пре
свега Бернард из Клервоа и Гијом из Сен Тјерија – оптужили су га да тиме
угрожава равноправност и истоветну божанственост лица Тројице и клизи у савелијанизам или аријанизам, што је Абелар одлучно
одбијао.
У учењу о искупљењу Абелар се супротставио
схватању Анселма Кентерберијског, према којем је Христова смрт принета као
задовољштина (satisfactio) повређеној Божјој части. Уместо тога Абелар
је развио такозвану моралну или примерну теорију искупљења: Христово страдање
није правни откуп упућен ни Богу ни ђаволу, него врхунско откривење Божје
љубави, које у грешном човеку буди узвратну љубав и тако га обнавља и враћа
Богу. Ово учење, изложено у његовом коментару Посланице Римљанима, имало је
значајан одјек у потоњој хришћанској теологији, посебно у либералном
протестантизму деветнаестог века.
Етика намере: Scito te ipsum
У спису Scito te ipsum
(Упознај самога себе), познатом и под именом Ethica, Абелар је извршио
сличан заокрет у моралној теологији. Морални квалитет једног дела, тврди он, не
лежи ни у самом спољашњем чину ни у пуком прохтеву, него у намери (intentio)
делатеља и у његовом пристанку (consensus) на оно што препознаје
као противно Божјој вољи. Спољашњи чин сам по себи је морално неутралан; грех
настаје тек када разумна воља дâ пристанак на оно што се противи савести. Из
тога следе и његови упечатљиви, тада изазовни ставови: они који су распели
Христа, не знајући да је он Син Божји, нису субјективно били криви за грех
богоубиства, иако је њихово дело објективно било најтеже зло. Овим наглашавањем
унутрашњости и савести Абелар је антиципирао потоњу хришћанску, али и модерну
етичку рефлексију.
Преписка са Хелоизом
Посебно место у Абеларовом
стваралаштву заузима његова аутобиографска посланица Historia calamitatum
mearum (Историја мојих невоља), као и преписка са Хелоизом која је уследила
пошто му је овај спис допао у руке. У писмима која се размењују између париског
магистра и опатице Параклета, Хелоиза изражава неугаслу страст и сумњу у
искреност свог монашког позива, док Абелар одговара духовним саветима,
исповедањем сопственог унутрашњег преображаја и преузимањем улоге духовног
руководиоца женске заједнице. Аутентичност појединих писама била је повремено
оспоравана, али је данас углавном прихваћена. Преписка је значајна и као
изворно сведочанство о духовном животу средњовековне жене и о етичком тумачењу
љубави, монашког позива и покајања.
Поред писама Абелар је за Параклет саставио и
литургијске химне, проповеди и правило женског монаштва, као и спис Problemata
Heloissae, у којем одговара на четрдесет два богословска питања која му је
Хелоиза поставила.
Утицај и наслеђе
Иако је његова теолошка мисао двапут званично
осуђена – у Соасону 1121. и у Сансу 1141. – Абеларов утицај на западну културу
је огроман. У логици је припремио тле касном средњовековном развоју семантике и
теорије знака. У теолошком методу је успоставио модел дијалектичког мишљења
који је постао темељ зреле схоластике. У моралној теологији је окренуо тежиште
ка унутрашњости човека, чиме је најавио један од средишњих токова западне
етичке мисли. У дијалогу Collationes – познатом и као Разговор
филозофа, Јеврејина и хришћанина – покушао је да установи рационалан,
међурелигијски разговор у време крсташких ратова, што му је донело занимање и у
савременим међуверским студијама.
У ширем смислу, Абелар оличава онај тренутак ране дванаестовековне ренесансе у којем разум по први пут самосвесно ступа у службу вере, не да би је заменио него да би је унутрашњо разјаснио и поставио на чвршће темеље. Његова судбина, у којој се преплићу интелектуални тријумф, лична трагедија и црквена осуда, учинила га је омиљеним предметом постојаних тумачења: од романтичарског лика побожног љубавника и слободоумника, преко неосхоластичког ревизионизма који га враћа у крило ортодоксије, до савремених студија у којима се истиче као један од зачетника модерног појма субјекта, савести и хуманистичког образовања.
