Муслимански покрети међу
Афроамериканцима представљају један од најзначајнијих, али и најсложенијих
токова религијског живота црне популације у Сједињеним Америчким Државама. Они
обухватају низ организација, заједница и духовних струја које су се од почетка
двадесетог века до данас јављале као одговор на специфично искуство ропства,
расне сегрегације, грађанскоправне борбе и духовне потраге за идентитетом. Иако
су у јавности најпознатији по својим хетеродоксним или политички радикалним
облицима, ови покрети су у целини део ширег процеса исламизације афроамеричке
заједнице, која данас чини знатан део америчког муслиманског становништва.
Историјски корени: ислам и афричко ропство
Присуство ислама међу
црним становништвом Северне Америке није производ двадесетог века. Историјска
истраживања показују да је значајан део Африканаца који су у време атлантске
трговине робљем доведени у Северну Америку (углавном из западноафричких
подручја данашњег Сенегала, Гамбије, Малија, Гвинеје и северне Нигерије) био
муслиманске вероисповести. Међу њима су најпознатији Ајуба Сулејман Дијало (Job
ben Solomon, 1701–1773), Абдулрахман Ибрахим Ибн Сори (1762–1829) и Омар ибн
Сејид (1770–1864), чија су аутобиографска сведочанства, делимично писана
арапским писмом, очувана и данас представљају драгоцена сведочанства о
исламској писмености међу робовима. Под притиском власничког система, насилне
евангелизације и забране употребе арапског језика, овај изворни ислам је током
деветнаестог века потиснут и готово у потпуности нестао као живо религијско
искуство. Сећање на њега, међутим, остало је у народној свести афроамеричке
заједнице као наговештај дубље, претхришћанске верске прошлости.
Маварски научни храм Америке (Moorish Science Temple)
Први
организовани муслимански покрет међу Афроамериканцима у двадесетом веку основао
је Ноубл Дру Али (1886–1929), рођен као Тимоти Дру у Северној Каролини. Године
1913. у Њуарку, у савезној држави Њу Џерзи, основао је Канаанитски храм, који
је 1925. године у Чикагу прерастао у Маварски научни храм Америке. Дру Али је
учио да Афроамериканци нису „црнци" нити „Етиопљани", већ потомци
древних Мавара, односно припадници муслиманског народа азијског порекла чија је
домовина Мароко. Према његовом учењу, изложеном у тзв. Светом Курану
Маварског научног храма (који, упркос називу, нема везе са канонским исламским
Кураном и представља еклектичну компилацију езотеричких, теозофских и
оријенталистичких извора), повратак изворном идентитету и „истинском
имену" пут је ослобођења црног човека од расне обесправљености.
Иако теолошки знатно удаљен од сунитског или
шиитског ислама, Маварски научни храм утемељио је кључне обрасце потоњих
афроамеричких муслиманских покрета: повезивање ислама са расном еманципацијом,
преузимање нових имена (припадници додају суфиксе „-беј" или „-ел"),
специфично одевање (фес, турбан), и тврдњу да је ислам изворна, претхришћанска
вера црног народа. После Дру Алијеве смрти 1929. покрет се поделио у више
огранака, од којих неки и данас постоје.
Нација ислама (Nation of Islam)
Најутицајнији и најпознатији
афроамерички муслимански покрет јесте Нација ислама, основана 1930. године у
Детроиту. Њен оснивач, познат под именом Волас Фард Мухамед (W. D. Fard, око
1877 – нестао 1934), био је путујући трговац нејасног порекла за кога су његови
следбеници веровали да је инкарнација Бога. Његов најближи ученик, Илајџа
Мухамед (Elijah Muhammad, рођен као Илајџа Пул, 1897–1975), преузео је вођство
покрета након Фардовог мистериозног нестанка и руководио њиме готово четири
деценије, развијајући га у једну од најорганизованијих црних институција у
Сједињеним Државама.
Учење Илајџе Мухамеда, изложено пре свега у
књизи Посланице црном човеку у Америци (1965), знатно је одступало од
традиционалног ислама. Према њему, црна раса је првобитна, изворна раса
човечанства, а бела раса је производ генетског експеримента злог научника
Јакуба, спроведеног пре шест хиљада година; долази крај доминације белаца, а
црном народу је суђено да обнови своју изворну величину. Учење о Фарду као
оваплоћеном Богу и о Илајџи Мухамеду као његовом „посланику" представља
озбиљно одступање од исламског монотеизма (тевхида) и од учења о
Мухамеду као „печату посланика". Упркос томе, покрет је усвојио многе
спољашње облике исламске праксе: пет дневних молитава, пост у месецу рамазану,
забрану свињског меса и алкохола, специфичан кодекс одевања, и арапску
терминологију.
Нација ислама се од почетка снажно ангажовала
на пољу друштвене и економске обнове црне заједнице: оснивала је школе
(Универзитет ислама), пољопривредна имања, пекаре, ресторане и друге привредне
субјекте, заговарајући економску самодовољност и расну издвојеност. Њен
најпознатији пропагатор био је Малколм Икс (1925–1965), који је током педесетих
и раних шездесетих година двадесетог века постао најречитији и
најхаризматичнији говорник покрета. Његов раскид са Илајџом Мухамедом 1964.
године, ходочашће у Меку и преобраћање у сунитски ислам означили су преломан
тренутак: после повратка из Меке, у писмима пријатељима, Малколм је сведочио о
„муслиманима свих боја" окупљеним око Каабе, што га је навело да одбаци
расистички расни наук свог некадашњег учитеља. Његово убиство у фебруару 1965.
године, у којем су осуђени припадници Нације ислама, додатно је продубило кризу
покрета.
Варит Мухамед и преображај у сунитски ислам
После смрти Илајџе
Мухамеда 1975. године, вођство Нације ислама преузео је његов седми син Варит Мухамед (Warith Deen Mohammed,
1933–2008). Кроз серију теолошких и организационих реформи он је постепено
уклонио расни мит о Јакубу, одбацио тврдњу о Фардовој божанствености и о свом
оцу као посланику, и читаву заједницу довео у окриље светског сунитског ислама.
Покрет је током година променио неколико имена (Светска заједница ислама на
Западу, Америчка муслиманска мисија) и на крају се распустио као централизована
организација, оставши као мрежа независних џамија и заједница која се
поистовећује са општим муслиманским уметом. Варит Мухамед је током живота стекао широко
признање у међународној исламској заједници, постао је члан Светске исламске
лиге и учествовао у међурелигијском дијалогу.
Део припадника Нације ислама није прихватио ове
реформе. Године 1977. Луис Фаракан (Louis Farrakhan, рођ. 1933) обновио је
Нацију ислама у њеној изворној доктринарној форми, наставивши да заступа учење
Илајџе Мухамеда. Под његовим вођством покрет је задржао значајан утицај,
посебно кроз догађај познат као Марш милиона људи (Million Man March) одржан у
Вашингтону октобра 1995. године, али је остао и предмет јавних контроверзи због
појединих говора окарактерисаних као антисемитски или расистички. У последње
две деценије Фаракан је и сам поступно приближавао Нацију ислама традиционалним
облицима исламске праксе.
Сунитски ислам међу Афроамериканцима
Од седамдесетих година двадесетог
века надаље тежиште муслиманског живота у афроамеричкој заједници постепено се
померало од хетеродоксних покрета ка традиционалном сунитском исламу. Преломне
тачке у овом процесу биле су Малколмово ходочашће 1964, реформе Варита
Мухамеда после 1975. године, и шира заинтересованост црних интелектуалаца за
класичну исламску традицију, посебно за дела познијих муслиманских мислилаца
попут Мавдудија, Сејида Кутба и Фазлура Рахмана. Параleлно се развијала и
заједница црних муслимана повезаних са америчким огранцима покрета Теблиг-и
џемат и са салафијским и суфијским струјама. Имам Џамил ел-Амин, Сирај Веџ, Зеид Шакир и Хамза Јусуф (овај последњи беле боје коже,
али са значајним утицајем у црној заједници) представљају међу најпознатијим
савременим америчким муслиманским учитељима, чији рад је од нарочитог значаја
за афроамеричку заједницу.
Поред сунитских заједница, међу
Афроамериканцима су присутне и мање заједнице повезане са ахмедијским покретом
(који је још двадесетих година послао мисионаре у Сједињене Државе и привукао
низ црних преобраћеника), Дар ал-исламским покретом, заједницом Пет процената
(Five-Percent Nation, изданак Нације ислама с краја шездесетих који је извршио
снажан утицај на хип-хоп културу), као и неколико суфијских редова, међу којима муридски и тиџанијски ред окупљају и афроамеричке вернике и западноафричке
имигранте.
Друштвени и културни значај
Муслимански покрети међу
Афроамериканцима извршили су утицај далеко изнад уско верских оквира. Они су
допринели изградњи позитивне расне самосвести, заговарали економску самодовољност
црне заједнице, основали мрежу образовних установа, и пружили алтернативу
хришћанству које је у очима многих црних интелектуалаца било контаминирано
наслеђем ропства и сегрегације. Кроз Малколма Икса, преко затворских мисија и
преко хип-хоп културе (Public Enemy, Mos Def, Q-Tip, Lupe Fiasco и многи
други), исламска естетика и реторика дубоко су се уписале у савремену
афроамеричку културу.
Истовремено, ови покрети су извор сложених
теолошких и социолошких питања: однос расне партикуларности и универзалистичког
ислама, тензија између црних муслиманских заједница и муслиманских имигрантских
заједница (нарочито арапских и јужноазијских), питање родних односа и положаја
жена, и однос према америчкој држави и њеним институцијама. Према процени већег
броја истраживача, Афроамериканци чине између четвртине и трећине свих
муслимана у Сједињеним Државама, при чему је њихов удео међу домицилним
(не-имигрантским) америчким муслиманима знатно већи.
Закључак
Афроамерички муслимански покрети представљају јединствен случај верског преображаја у којем се ислам, преузет како из путујућих хетеродоксних учења тако и из изворног сунитског предања, претворио у духовно средство расног и културног препорода једне заједнице. Од маварског научног храма Ноубл Дру Алија и расног мита Нације ислама, преко преломног Малколмовог обраћења, до данашњих успостављених сунитских заједница, овај пут показује како се религијска традиција у новим историјским условима гради, преобликује и интегрише у светски ислам, остајући истовремено снажно обележена специфичним искуством афроамеричке историје.
