Кина је у четвртак званично усвојила свеобухватни закон о „етничком јединству”, који према наводима званичног Пекинга има за циљ јачање заједничке националне свести међу свих 55 мањинских група. Критичари и међународни посматрачи упозоравају да ова мера представља завршну фазу политике асимилације под вођством председника Си Ђинпинга, којом се дефакто укидају права на самоуправу гарантована Уставом. Закон обавезује све државне органе, предузећа и војску да активно промовишу „заједничку свест кинеске нације”, чиме се етнички идентитети потискују у корист јединственог државног модела који предводи већински народ Хан.
Једна од најзначајнијих промена коју овај закон уводи јесте обавезно учење мандаринског кинеског језика од најранијег узраста, односно пре вртића, па све до краја средње школе. Иако је мандарински већ доминантан у регионима попут Тибета и Синђанга, нова одредба практично онемогућава да мањински језици буду примарни језик наставе било где у земљи. Примери из Унутрашње Монголије, где су 2020. године избили масовни протести због избацивања монголских уџбеника, показују да је овај процес већ узео маха, остављајући мањинске језике на нивоу изборних предмета који се изучавају свега један сат дневно.
Поред лингвистичке асимилације, закон подстиче стварање „међусобно уклопљених заједница”, што експерти тумаче као покушај разбијања компактних етничких насеља путем контролисаних миграција. Према подацима из 2020. године, мањинске групе чине око 8,9% од укупно 1,4 милијарде становника Кине, што износи отприлике 125 милиона људи. Стратегија „укалупљивања” подразумева подстицање народа Хан да се насељава у мањинска подручја, док се припадници мањина охрабрују на пресељење у градове са већинским кинеским становништвом, чиме се дугорочно мења демографска и културна слика ових региона.
Посебну забринутост изазивају одредбе које омогућавају кинеским властима да правно гоне појединце и организације изван граница Кине уколико њихово деловање угрожава „етничко јединство”. Овај механизам подсећа на закон о националној безбедности у Хонг Конгу, којим је већ расписано 34 потернице за активистима у иностранству. Правни стручњаци указују да се тиме ствара легална основа за сузбијање било какве међународне критике на рачун третмана Ујгура или Тибетанаца, док се унутар земље настављају кампање преваспитавања и затварања под оптужбама за изазивање етничке мржње.
Док кинески званичници тврде да ове мере доносе економски развој и стабилност у мултиетничке регионе, представници организација за људска права наглашавају да се ради о „смртоносном ударцу” аутономији. Судбина људи попут Екпара Асата, који служи петнаестогодишњу казну због свог друштвеног ангажмана међу Ујгурима, служи као опомена на цену отпора овој политици. Усвајање овог закона јасно сигнализира да Кина више не тежи моделу мултикултурализма, већ стварању монолитног друштва у којем ће очување изворног идентитета мањинских заједница постати готово немогућа мисија за нове генерације.