Сусрет папе Лава XIV и надбискупке Кентерберија Саре Мулали представља дубоко симболичан и преломан тренутак у историји хришћанства који директно изазива вековне теолошке поделе. Иако су односи између Римокатоличке цркве и Англиканске заједнице оптерећени још од раскола 1534. године због одлуке краља Хенрија VIII, овај састанак у Ватикану доноси нову димензију дијалога управо због чињенице да је на челу англиканске цркве први пут жена. Папа Лав је током овог историјског виђења нагласио непоколебљиву посвећеност превазилажењу разлика, ма колико оне деловале нерешиво, истичући да би био прави скандал када би поделе спречиле заједничку мисију ширења хришћанске поруке у савременом свету.
Разговори вођени у папиној библиотеци и заједничка молитва у капели Урбана VIII унутар Апостолске палате указују на континуитет екуменских напора који су започети још шездесетих година прошлог века. Лав је јасно признао да су питања попут рукополагања жена додала нове слојеве већ постојећим историјским трзавицама, али је изабрао пут заједништва уместо даље изолације. Овакав став је у складу са његовим претходним потезима, укључујући и заједничку молитву са краљем Чарлсом III, чиме се додатно утврђују везе између Рима и Лондона упркос томе што Католичка црква и даље задржава став да је свештенство резервисано искључиво за мушкарце.
Надбискупка Мулали је током своје четвородневне ходочасничке посете Риму истакла важност изградње мостова у временима великих друштвених промена и нехуманог насиља, наглашавајући да сваки људски живот има бесконачну вредност као дар од Бога. Њена посета главним понтификалним базиликама и молитва на гробовима светих апостола Петра и Павла имају за циљ да продубе везе заједништва и афирмишу заједничко сведочење вере на глобалном нивоу. За њу ова посета представља јачање личних сусрета и формалног теолошког дијалога који треба да охрабри сарадњу у решавању проблема најсиромашнијих чланова друштва који су најближи Божјем срцу.
Међутим, именовање Саре Мулали изазвало је озбиљне потресе и поларизацију унутар саме Англиканске заједнице која броји око сто милиона верника широм света. Док либерални кругови на Западу поздрављају овај потез као рушење „стакленог плафона”, конзервативне струје, нарочито оне у Африци окупљене око покрета Гафкон, оштро се противе њеном именовању и чак најављују коначни прекид односа. Ове поделе додатно компликују улогу надбискупке Кентерберија која мора да балансира између прогресивних тежњи у Енглеској и традиционалних вредности које доминирају у најбрже растућим англиканским црквама на афричком континенту.
Аналитичари и стручњаци за теологију истичу да је овај сусрет пре само неколико деценија био потпуно незамислив и да он показује колико је папа спреман да се суочи са реалношћу подељеног хришћанства ради заједничког циља. Молитва двоје најистакнутијих верских поглавара представља покушај да се свету пошаље порука јединства у временима глобалних конфликата, чиме се наставља дипломатија коју је Лав започео примањем британског монарха. Иако суштинске теолошке разлике и даље постоје и не постоји брзо решење за питање признавања женског свештенства од стране Ватикана, сам чин дијалога и заједничке молитве отвара простор за дубље разумевање и будућу сарадњу Свете Столице и англиканског света.