Кандомбле представља сложену афро-бразилску религију насталу у 19. веку у држави Баија кроз синтезу духовних традиција поробљених народа Западне Африке, првенствено Јоруба и Фон етничких група, који су своје поштовање предачких ориша и водуна прилагодили условима португалског колонијалног ропства и католичке прохибиције. Верници обожавају пантеон ориша, посредничких божанстава повезаних са природним силама и људским карактеристикама, путем ритуала у заједничким храмовима познатим као terreiros, где се кроз иницијацијске церемоније успоставља хијерархија на челу са свештеницама (mãe de santo) и свештеницима (pai de santo). Срж праксе чине јавне светковине обележене полиритмичним бубњањем, плесом и трансом поседнутости оришама ради исцељења и прорицања, као и приношење жртава којим се обнавља axé – витална енергија универзалне равнотеже. Иако је ова религија дубоко уткана у бразилски културни идентитет и данас ужива уставну заштиту, она се и даље суочава са друштвеним тензијама и правним изазовима, пре свега због ритуалног жртвовања животиња, али и даље представља снажан чин отпора и емпиријског континуитета са афричким онтологијама које приоритет дају директном искуству светог над доктринарном апстракцијом.
Терминологија и варијанте
Кандомбле представља једну од најзначајнијих афро-бразилских религија, насталу током 19. века у савезној држави Баија као облик духовне реконституције западноафричких традиција које су донели поробљени народи, пре свега Јоруба (Наго), Фон (Жеже) и Банту групе. Ова религија се темељи на поштовању ориша, божанских посредника који персонификују природне силе и људске особине — попут Ошале који симболизује мир, Јеманже као мајке мора или Шангоа, господара правде и грома — а који комуницирају са верницима кроз ритуалну поседнутост током церемонија праћених бубњевима и плесом. Централни концепт је ашé (axé), динамична духовна енергија и животна сила која прожима све постојеће, а која се негује и преноси унутар заједница окупљених у тереиросима (terreiros) — храмовима који служе као верски и друштвени центри под вођством бабалориша (свештеника) или ијалориша (свештеница). Према статистичким подацима из пописа становништва у Бразилу 2010. године, око 0,3% популације (приближно 588.000 људи) изјаснило се као верници кандомблеа или умбанде, мада се процењује да је број оних који практикују ове ритуале знатно већи због дубоко укорењеног верског синкретизма и историјског стигматизовања ових заједница, нарочито међу афро-бразилским становништвом.
Традиција кандомблеа подељена је на три главне нације (nações) које одражавају етничко порекло поробљених Африканаца: Кету (Наго), Жеже и Ангола. Нација Кету, пореклом из данашње Нигерије и Бенина, најдоминантнија је и обухвата преко 70% свих регистрованих храмова у Баији, задржавајући језик и ритуале народа Јоруба. Нација Жеже потиче од народа Фон и Еве из Дахомеја (данашњи Бенин) и фокусира се на обожавање водуна, док нација Ангола потиче из Банту етничких група и користи терминологију језика киконго и умбунду, са већим нагласком на хербализам и претке. Регионалне разлике су видљиве широм Бразила; док Баија чува најизворније облике Кету традиције захваљујући огромном приливу од преко милион афричких робова током колонијалног периода, у државама попут Пернамбука и Рио де Жанеира превладавају утицаји нације Ангола. Ове нације су кроз векове представљале кључне механизме отпора културном брисању, при чему је свака од њих задржала специфичне ритмове (toques), језичке елементе и божанства, стварајући богату и сложену структуру која и данас дефинише афро-бразилски идентитет.
Теолошки оквир
У теологији кандомблеа, врховно божанство је Олодумаре (познат и као Олорун), трансцендентни творац универзума и извор свеукупног ашéа, који је сувише удаљен од људских послова да би се директно обожавао. Уместо њега, верници се обраћају оришама, божанским посредницима који управљају специфичним елементима природе и људског живота. Сваки верник има свог заштитника оришу, који се одређује кроз дивинацију (бацање шкољки или Ифá систем) и који обликује карактер и судбину појединца. Међу најзначајнијим оришама издвајају се Ешу, гласник и чувар раскршћа; Огум, заштитник гвожђа и рата; Шанго, господар грома и правде; Јеманжа, суверена владарка мора и мајчинства; и Ошала, који представља стварање и мир. Ова божанства поседују антропоморфне особине — врлине и мане — и захтевају специфичне понуде, боје и ритуале како би одржала космичку равнотежу и пружила помоћ својим следбеницима.
Историјски синкретизам са католичким свецима настао је између 16. и 19. века као стратегија преживљавања поробљених Африканаца под колонијалном репресијом, омогућавајући им да своје орише обожавају скривене иза хришћанске иконографије. Тако је Ошала често идентификован са Исусом Христом, Јеманжа са Богородицом (Госпа од Зачећа), а Огум са Светим Ђорђем. Иако је овај спој омогућио очување традиције, од средине 20. века приметна је снажна тежња ка десинкретизацији, посебно у нацијама Кету и Ангола, где се уклањају католички симболи како би се истакли чисти афрички корени. Поред ориша, важну улогу играју и помоћни духови попут Ешуа (земаљских посредника), Помба Жира (женских пандана Ешуа, симбола страсти и независности) и Кабоклоса (духова индијанских предака). Ови ентитети су ближи људским потребама и свакодневним проблемима, служећи као мост између божанског и материјалног света унутар адаптибилног система кандомблеа.
Космологија кандомблеа је изразито прагматична и фокусирана на садашњи свет (aiê), при чему је концепт ашéа (виталне енергије) основа етичког и физичког битисања. Уместо строгих моралних заповести у аврамовском смислу, етика кандомблеа се врти око одржавања хармоније и реципроцитета са боговима и природом; болест или несрећа се не посматрају као грех, већ као последица енергетске неравнотеже која се лечи ритуалима и жртвовањем. Иницијација у религију представља кључни животни прелаз који укључује симболичку смрт и поновно рођење верника као посуде за божанску енергију. Родне улоге у овим заједницама често пружају велику аутономију женама, које као mães de santo воде храмове и управљају ритуалима, што је кроз историју представљало снажан контраст и отпор патријархалном бразилском друштву. Друштвене норме унутар тереироса граде се на хијерархији и поштовању старешина, стварајући породичну структуру која је омогућила очување афричких вредности и међусобну подршку током векова маргинализације.
Космологија и етика
У космологији кандомблеа, ашé (axé) представља фундаменталну виталну енергију или животну силу која оживљава свеукупно постојање, прожимајући људе, божанства, природне елементе и ритуалне предмете. Ова енергија није статична већ захтева непрестано обнављање кроз ритуални реципроцитет између верника и духовних ентитета, јер управо она одржава ефикасност ориша и омогућава хармонију у космосу. Централно место заузима прагматизам: фокус је на акумулацији и одржавању ове силе у земаљском животу ради личног и заједничког благостања (bem-estar), док су есхатолошка питања у другом плану. Ритуали, укључујући приношење жртава и иницијације, служе као канали за пренос ашéа, где се крв и други медији користе за окрепу божанстава и јачање практиканта као „посуде” за ову свету моћ. Сваки поремећај ове енергетске равнотеже манифестује се као несрећа или болест, што се решава обредима ебо како би се поново успоставио витални баланс.
Људски животни циклус у кандомблеу наглашава практично ангажовање у садашњем свету (aiê), при чему кључни прелази попут рођења и иницијације везују појединца за његовог судбинског оришу. Иницијација (fazer santo) је дубок обред прелаза који укључује осамљивање, бријање главе и симболичку смрт и поновно рођење, чиме се успоставља трајна веза са божанством. Поштовање предака (eguns) заузима важно место и спроводи се кроз специфичне ритуале и маскиране процесије које учвршћују породичне и комуналне везе, позиционирајући претке као водиче у овоземаљском животу. Смрт се посматра као прелазак у духовни домен (orun), али доктринарни нагласак остаје минималан у поређењу са важношћу акумулације ашéа за земаљску хармонију. Постхумни ритуали превасходно служе да осигурају мирни прелазак душе и спрече мешање немирних духова у свет живих, чиме се поново истиче каузална ефикасност и духовна равнотежа.
Етички оквир кандомблеа не почива на кодификованим заповестима, већ на одржавању равнотеже у односима са боговима, прецима и природом, где се штетни поступци тумаче као узрочници духовне неравнотеже која се враћа починиоцу. Моралност је нераскидиво везана за ашé, а добробит заједнице претходи индивидуализму. Родне улоге су специфичне и често истичу ауторитет жена, које као mães de santo воде храмове и управљају ритуалима, пружајући модел отпора патријархалним нормама ширег бразилског друштва. Храм (тереиро) функционише као проширена породична јединица у којој хијерархија заснована на иницијацијском стажу и поштовању старијих надилази спољне класне или расне поделе. Према подацима из истраживања у Баији, жене чине око 80% вођства у традиционалним нацијама попут Кету, што потврђује њихову централну улогу у очувању афро-бразилских вредности реципроцитета и дубоког поштовања према природи.
Ритуалне и богослужне праксе
Храмови кандомблеа, познати као тереиро или иле, функционишу као аутономни верски и друштвени центри који репликују традиционалну афричку комуналну организацију. Сваки тереиро поседује баракао — велику дворану за јавне церемоније са бубњањем и плесом, затим пежис (олтаре) посвећене специфичним оришама, као и приватне просторије за иницијације. Хијерархија свештенства је строго дефинисана: на врху су бабалориша или ијалориша, који воде заједницу, врше дивинацију и обучавају искушенике. Испод иницијатора налазе се егбоми (старији чланови) и новајлије попут иаоа, који пролазе кроз вишегодишњу обуку и службу. Ова структура ствара мрежу „духовног сродства”, где су чланови међусобно повезани обавезама узајамне помоћи и поштовања према старешинама, што је кроз историју омогућило опстанак ових заједница упркос спољним притисцима.
Процес иницијације, познат као fazer o santo, представља кључни обред којим верник успоставља директну везу са својим оришом заштитником. Након што дивинација одреди ко је „власник главе” (dono da cabeça), искушеник проводи период изолације у храму (често 21 дан у Кету традицији), пролазећи кроз ритуале који укључују бријање главе, симболичку смрт и поновно рођење. Током овог времена, божанство се „усељава” у тело верника, што се често манифестује кроз физичке грчеве или падове. Нови иницијати, звани иао, наредних месеци и година носе белу одећу и поштују бројне табуе како би ојачали свој ашé. Хијерархија унутар храма такође обухвата специфичне улоге попут огана (мушких чланова који свирају бубњеве и не падају у транс) и екеди (асистенткиња које се брину о верницима током транса), осигуравајући континуитет традиције кроз строгу дисциплину и пренос усменог знања.
Транс и поседнутост су централни елементи култа, где ориша привремено настањује тело медијума, познатог као cavalo de santo (коњ од свеца), како би директно комуницирао са заједницом. Ово стање индукује се специфичним ритмовима на атабаке бубњевима и песмама које призивају одређено божанство. Током транса, медијум мења држање, глас и покрете у складу са архетипом орише — на пример, флуидни покрети за Јеманжу или ратоборни гестови за Огума. Студије су показале да жене чине чак 80% активних медијума у држави Баија, што се приписује културним асоцијацијама женског ашéа са рецептивношћу. Ова стања транса се у оквиру заједнице не сматрају патолошким, већ терапеутским и вођеним процесима који омогућавају исцељење и добијање духовних савета, чиме се медијум потврђује као свети инструмент божанске воље.
Жртвовање животиња и приношење понуда (oferendas) служе за обнављање виталне енергије (ашé) божанстава. Свака ориша има своје омиљене намирнице и специфичне забране (quizilas); на пример, понуде за Ошосија, ловца, никада не садрже мед. Ритуално клање врши обучени специјалиста — ашогун, а крв се посипа по олтарима како би се „нахранило” божанство, док се преостало месо припрема и дели међу члановима заједнице током заједничке гозбе. Документовано је да се у тереиросима на североистоку Бразила користи око 29 врста животиња, укључујући кокошке, голубове, козе и овце. Ови ритуали, названи ебо, често су вођени дивинацијом ради уклањања несреће или болести, представљајући каузални механизам у којем жртва служи као средство за поновно успостављање духовне равнотеже и хармоније са природом.
Дивинација и лечење у кандомблеу су нераскидиво повезани, при чему систем дилогум (бацање 16 краври шкољки) служи као примарно средство комуникације са боговима. Свештеници тумаче обрасце шкољки повезане са 256 могућих одуа (судбина), нудећи савете за здравствене и емоционалне проблеме. Лечење укључује употребу преко 100 врста биљака које се класификују према афинитету са одређеним оришама, а терапија се састоји од биљних купки (abô) и амајлија (patuás) за заштиту од негативне енергије. Ови поступци често укључују и „затварање тела” путем специфичних ритуала који утврђују верника против духовних напада. Терапеутски успех ових пракси у Салвадору, према извештајима учесника, достиже високих 70-80% у решавању проблема узрокованих духовном неравнотежом, чиме тереироси постају важни алтернативни центри за очување менталног и физичког здравља.
Јавни фестивали и заједничке церемоније представљају врхунац верског живота и моћан израз афро-бразилског идентитета. Најпознатији је фестивал Јеманже у Салвадору, који се одржава 2. фебруара, када хиљаде људи у поворци доносе поклоне попут цвећа, парфема и огледала до обале океана. Друга значајна манифестација је Lavagem do Bonfim (прање степеница цркве Бонфим), где „баијане” у традиционалним белим хаљинама перу прагове цркве мирисном водом у част Ошале, синкретизованог са Христом. Ови догађаји окупљају не само иницијате, већ и ширу јавност, симболизујући прочишћење и мир. Овакве церемоније помажу у одржавању друштвене кохезије и видљивости кандомблеа, истовремено славећи отпорност афричких корена кроз музику, плес и јавно испољавање вере које је вековима било потискивано.
Историјска еволуција
Корени кандомблеа леже у духовним традицијама западноафричких и централноафричких народа, првенствено Јоруба, Фон и Банту група, које су насилно пренете у Бразил током трансатлантске трговине робљем. Између 1530-их и 1850-их, Португалци су у Бразил транспортовали око 4,9 милиона Африканаца, што је чинило скоро 46% свих робова допремљених у Америку. Само у Баију, која је постала епицентар развоја ове религије, искрцано је преко 1,2 милиона људи. Специфична концентрација припадника истих етничких заједница омогућила је очување сложених хијерархија, митова и ритуала, који су касније структурирани у специфичне нације кандомблеа, попут Кету (Јоруба порекло) и Жеже (Фон порекло), стварајући критичну масу верника неопходну за преживљавање традиције упркос бруталним условима живота.
Кандомбле се као формализована институција појавио почетком 19. века у Баији, кроз успостављање првих храмова (terreiros) попут Casa Branca (око 1830. године), које су основале свештенице афричког порекла. Синкретизам са католицизмом настао је као маневар преживљавања, а не истинска теолошка фузија; верници су маскирали обожавање ориша иконографијом светаца како би избегли прогоне инквизиције и касније полицијске рације. Док су јавне литије биле посвећене Светој Барбари или Богородици, у приватности храмова вршени су афрички обреди са бубњевима, дивинацијом и жртвовањем. Током периода Бразилског царства (1822–1889), праксе кандомблеа су законски третиране као „враџбине” (feitiçaria), а страх власти од афричких удружења додатно је појачан након устанка Мале робова 1835. године, што је довело до бројних хапшења и одузимања ритуалних предмета.
Након успостављања Прве републике 1889. године, упркос номиналној верској слободи, репресија се појачала кроз локалне полицијске законе који су кандомбле третирали као ремећење јавног реда. Рације на храмове су биле учестале све до 1920-их, а заплењени предмети су излагани у полицијским музејима као „фетиши”. Промена курса догодила се током 1930-их под режимом Жетулија Варгаса, када је држава почела да интегрише афро-бразилску културу у национални идентитет. Антрополошке студије из тог времена почеле су да описују кандомбле као вредно културно наслеђе, а не као криминалну активност. Први храмови су тада добили званичне дозволе за рад, мада је полицијско одобравање за јавне церемоније остало на снази све до 1970-их, када је ова законска обавеза коначно укинута, омогућавајући потпуну легализацију обреда.
Крајем 20. века, након пада војне диктатуре 1985. године, кандомбле је доживео експанзију и културну легитимизацију, уз снажан покрет „реафриканизације” којим се тежило уклањању католичких елемената. До 1990-их, само у Салвадору је функционисало преко 1.400 регистрованих храмова. Глобализација је омогућила ширење ове вере у Европу и Северну Америку, при чему су се ритуали често прилагођавали локалним законима, попут замене жртвовања животиња другим врстама приноса где је то било забрањено. Фестивали попут оног посвећеног Јеманжи постали су масовне туристичке атракције, што је донело економску корист храмовима, али и покренуло дебате о комерцијализацији светог. Овај период обележило је и веће присуство средње класе међу верницима, који су у кандомблеу тражили повратак афричким коренима и идентитету.
У 21. веку, кандомбле се суочава са новим таласом нетолеранције, који је у директној вези са наглим успоном евангелистичких заједница — оне су до 2020. године достигле 31% становништва Бразила. Напади на храмове су у значајном порасту; број пријављених случајева скочио је са 615 у 2018. на преко 1.400 у 2023. години. Евангелистичке банде у Рио де Жанеиру су до 2019. године уништиле преко 100 објеката, називајући своје акције „духовним ратом”. Ипак, Врховни федерални суд је 2019. године донео историјску пресуду којом је потврђено да је ритуално жртвовање животиња уставно, уколико се изводи хумано, чиме је заустављен покушај неких општина да забране овај витални део вере. Данас се заједница бори за статус културног наслеђа како би заштитила своје земљиште и право на постојање у све поларизованијем друштву.
Демографија и друштвена уграђеност
Према подацима са пописа становништва у Бразилу из 2022. године, чији су детаљни резултати објављени 2025. године, верници афро-бразилских религија чине око 1% укупне популације, што износи приближно 2 милиона људи, при чему кандомбле задржава традиционалније и бројчано мање језгро у односу на синкретичнију умбанду. Већина верника, око 57%, идентификује се као црнци (23%) или мелези (пардо, 34%), што потврђује демографски континуитет са историјским коренима религије, мада новији подаци показују и пораст броја белаца који чине око 43% следбеника у ширем спектру ових веровања. Жене доминирају у вођству и међу иницијатима, често интегришући верску праксу са улогама у неформалној економији, док старосни профил указује на превласт одраслих особа старијих од 30 година. Занимљиво је да је стопа неписмености међу практикантима кандомблеа и умбанде од 2,5% нижа од националног просека, што сугерише релативно висок ниво образовања у поређењу са неким другим друштвеним групама у Бразилу.
Географски гледано, кандомбле је најгушће концентрисана у североисточном Бразилу, пре свега у држави Баија, где Салвадор служи као културни епицентар са највећим бројем тереироса. Унутрашње миграције су прошириле присуство ове религије на југоисточне државе попут Рио де Жанеира и Сао Паула, где се адаптирани облици практикују у фавелама и предграђима великих градова. Социоекономски статус верника је претежно везан за ниже приходе у урбаним срединама, при чему заједница пружа кључне мреже социјалне подршке и економске сигурности. Ипак, кроз туризам и институционализацију, поједини храмови у Баији остварују значајне приходе, што доприноси већој видљивости и прихватању религије у средњој класи. Изван Бразила, мање заједнице дијаспоре постоје у Уругвају, Аргентини, Сједињеним Државама и Европи, али су тамошње праксе често хибридизоване под утицајем локалних култура.
Контроверзе и спољне критике
Питање ритуалног жртвовања животиња представља једну од најспорнијих тачака у савременом бразилском друштву, изазивајући оштре поделе између бранилаца верских слобода и активиста за права животиња. Практиканти кандомблеа истичу да приношење крви (жртвовање пилића, коза и голубова) није опционо, већ суштински механизам за пренос ашéа, виталне енергије која омогућава комуникацију са оришама. Са друге стране, критичари ове праксе називају суровим анахронизмом који крши етичке стандарде о заштити живих бића. Правни преокрет догодио се 2019. године када је Врховни федерални суд Бразила (STF) пресудио да је ритуално жртвовање у оквиру афро-бразилских религија уставно, под условом да се изводи без непотребне окрутности. Ова одлука је поништила раније покушаје појединих држава, попут Рио Гранде до Сул, да ограниче ове обреде, потврђујући статус кандомблеа као легитимне вероисповести заштићене Уставом из 1988. године.
Међуверски сукоби и верска нетолеранција доживели су драматичну ескалацију са наглим успоном евангелистичког протестантизма, који данас обухвата око 31% становништва Бразила. Евангелистички лидери често приказују орише као демонска бића, што је довело до таласа насиља, посебно у урбаним периферијама и фавелама. Извештаји указују на то да су евангелистичке криминалне групе, познате као „нарко-пентикосталци”, уништиле преко 100 храмова последњих година, водећи својеврсни „свети рат” против афро-бразилских заједница. Статистички подаци из 2024. године показују пораст од скоро 70% у броју документованих случајева дискриминације и напада на верске објекте у односу на претходну годину. Иако бразилски закон предвиђа казну до пет година затвора за злочине верске нетолеранције, примена закона остаје недоследна, остављајући многе заједнице рањивим на физичке нападе, вандализам и социјални остракизам.
Рационалистичке и секуларне критике кандомблеа често се фокусирају на одбацивање његових догми као пре-научних сујеверја. Модерни скептици тумаче стања транса и поседнутости не као божанску манифестацију, већ као психолошке феномене попут дисоцијације или културно индуковане хипнозе, који немају емпиријску потврду у контролисаним студијама. Истовремено, евангелистички критичари кандомбле осуђују као идолопоклонство и „служење ђаволу”, користећи библијске интерпретације да би афро-бразилске праксе жигосали као извор друштвених зала. За пентикосталне фракције, ритуали кандомблеа представљају „духовно ропство” из којег се верници морају ослободити кроз егзорцизам и прихватање хришћанства. Овакви ставови дубоко поларизују јавни дискурс, фаворизујући евангелистички морални оквир над плуралистичком толеранцијом и често маскирајући дубље расне предрасуде према традицијама афричког порекла.
Унутрашње поделе и спорови око аутентичности додатно усложњавају слику ове религије, нарочито кроз ривалство између три главне нације: Наго (Кету), Жеже и Ангола. Нација Наго-Кету, која је најближа јорупским традицијама, често полаже право на „ритуалну чистоту” и заузима хегемонистички положај у Баији, делом захваљујући подршци антрополога који су њене праксе описали као најаутентичније афричке остатке. Ово је кроз историју маргинализовало нације Жеже и Ангола, чији су обреди перципирани као „мање чисти” или превише измешани са католичким и локалним утицајима. Спорови се воде и око синкретичких иновација, попут увођења елемената умбанде или католичких икона, што старији свештеници често критикују као ерозију предачких протокола. Ове тензије, иако стварају поделе, истовремено служе и као механизам за дефинисање граница заједнице у свету који се брзо мења и комерцијализује кроз туризам.
Културни утицај и глобални пријем
Ритуално бубњање и појање кандомблеа, изведени из традиција Јоруба, Фон и Банту народа, дубоко су обликовали бразилску популарну музику, претварајући сакралне ритмове у световне форме као што су самба, боса нова и афоше. Инструменти попут атабаке бубњева и агого звона, који су кључни за призивање ориша, пренели су свој карактеристични синхропирани ритам, посебно ижеша, у савремене музичке жанрове. У капоери, афро-бразилској борилачкој вештини, утицај кандомблеа се огледа у заједничкој духовној космологији и коришћењу музике за подизање ашéа (животне силе) међу учесницима. Визуелне уметности такође црпе инспирацију из иконографије божанстава, што је видљиво у делима уметника попут Пјера Вержеа и Карибеа, који су стилизовали обредну естетику и изложили је у музејима, чиме је кандомбле постао неодвојив део бразилског националног идентитета. Ова присутност је највидљивија током карневала; на пример, 2022. године једна од главних школа самбе у Рију освојила је прву награду парадом посвећеном Ешуу, директно се супротстављајући евангелистичкој демонизацији афро-бразилских веровања.
Изван граница Бразила, кандомбле се проширио таласима емиграције крајем 20. века, успостављајући заједнице у Јужној и Северној Америци, као и у Европи. У Уругвају, према подацима из 2024. године, преко 2% популације идентификује се са афро-инспирисаним религијама, док се у градовима попут Буенос Ајреса и Монтевидеа бележи пораст интересовања међу белим преобраћеницима и градском омладином. У Сједињеним Државама заједнице су активне у Калифорнији и Њујорку, где се повезују са широм афричком дијаспором, мада број активних следбеника остаје релативно мали, мерен у стотинама. У Европи, посебно у Португалу, Немачкој и Италији, кандомбле се прилагођава секуларним контекстима и суочава са изазовима попут законских регулатива о жртвовању животиња. Процењује се да у целој Европи број практиканата не прелази 5.000, али њихово присуство је кључно за очување културног наслеђа међу бразилским исељеницима и новијим верницима којима су привлачни еколошки и предачки аспекти ове духовности.
