За Сахар Саидијан, водитељку програма на персијском језику израелског јавног радија КАН, садашњи ратни сукоб представља дубоку личну трагедију у којој се сукобљавају њене две домовине.
Од почетка рата 28. фебруара 2026. године, Сахарин програм је добио нову димензију и учесталост, па се сада емитује свакодневно из студија у Јерусалиму. Њене емисије прате слушаоци у Израелу, али и у самом Ирану, трагајући за информацијама и гласовима слободе. У студију често угошћује иранске изгнанике, попут певача Шахина Наџафија, али и живу легенду иранских Јевреја, 86-годишњег Менашеа Амира, који је основао овај радио програм још 1960. године и који се и даље нада устанку који би спасао иранску нацију.
Процењује се да у Израелу данас живи више од 300.000 Јевреја иранског порекла, од којих је већина стигла након исламске револуције. За многе од њих, попут 76-годишњег Арона Јакобија који води једини ирански ресторан у Јерусалиму, очување културе кроз храму и музику представља начин одбране од политичке стварности. У његовом ресторану, уз мирисе традиционалних јела попут гхормех сабзија, поносно стоји портрет последњег шаха Мохамеда Резе Пахлавија, као симбол отпора садашњем режиму у Техерану.
Јакоби, који је у Израел дошао као десетогодишњи дечак, изражава жаљење што своју децу није научио персијски језик, али се нада да им је пренео љубав према иранској поезији и кухињи. Његова највећа жеља, која је постала још интензивнија након избијања ратних дејстава, јесте да купи карту за Техеран како би својој деци и унуцима показао земљу у којој је рођен. Оваква чежња за домовином, која је тренутно недостижна и непријатељски настројена, заједничка је већини припадника иранске дијаспоре у Израелу.
Кроз таласе радија КАН, Сахар Саидијан покушава да премости јаз између два народа која су сада у директном војном сукобу, верујући да култура и заједничка историја могу надићи тренутну деструкцију. Њене речи „мој кофер је спакован у мојој глави” најбоље описују емоционално стање хиљада људи који сваког дана ослушкују вести, плашећи се за судбину пријатеља и рођака у Ирану, док истовремено подржавају земљу у којој су изградили своје животе. Рат је можда физички раздвојио ове две земље, али за људе попут Сахар, оне остају нераскидиво повезане у срцу.
