Именовање Јошија Џорџа Потакала за помоћног бискупа у Мајнцу представља историјски тренутак за Католичку цркву у Немачкој, јер је он први бискуп у историји ове земље који је рођен ван европског континента. Овај кармелићански свештеник, пореклом из Индије, своју нову улогу види као снажан сигнал прихватања милиона верника са миграционим пореклом који деценијама чине значајан део немачког верског бића. Његово посвећење у катедрали у Мајнцу доживљава се као потврда да сви они истински припадају заједници, што је изазвало одушевљење међу досељеницима који су на овакво признање дуго чекали.
Потакал већ више од две деценије живи у Немачкој, поседује немачки пасош и одлично познаје друштвене прилике, због чега његово именовање долази у тренутку изражене поларизације друштва. Бискуп Мајнца, Петер Колграф, који га је предложио за ову функцију, нагласио је да у глобалној Цркви не постоје странци, већ само браћа и сестре. Овај потез је у потпуном складу са визијом новог папе Лава XIV, који је од свог избора прошле године већ именовао неколико бискупа са сличним животним искуством, желећи да хијерархија боље одслика стварни састав верника на терену.
Статистички подаци показују да је ова промена неопходна, јер од скоро 20 милиона католика у Немачкој, око 3,4 милиона има страно држављанство, док у неким дијецезама, попут Лимбурга, чак трећина верника код куће говори језик који није немачки. Како опада број домаћих свештеничких звања, црква се све више ослања на клир из Индије и Африке, па Потакал Немачку данас посматра као „мисионарску земљу“. Његово искуство из домовине, где се мисе славе под шаторима и где је вера усмерена на заједништво пре него на форме, доноси преко потребну свежину у европски контекст.
Као помоћни бискуп, он ће помагати главном бискупу у администрацији и пастирском раду, али Потакал истиче да верницима може понудити пре свега флексибилност и смиреност. Уместо типично немачког планирања по пола године унапред, он заговара веће поверење у Божје вођство, подсећајући да суштина вере није у томе да ли је олтар од дрвета или камена, већ у слављењу заједнице. Ову скромност показује и својим обележјима — његов бискупски штап, крст и прстен садрже дрво, симболизујући једноставност која одступа од раскоши на коју је западна црква навикла.
Упркос новом високом положају, Потакал је одлучио да остане веран својим редовничким заветима и настави живот у кармелићанском манастиру у центру Мајнца са својом браћом. Он манастир доживљава као своју породицу у којој је од своје 15. године, те није желео да се сели у раскошну бискупску резиденцију. Овакав приступ додатно учвршћује његову везу са народом и редом којем припада, показујући да се духовни ауторитет може градити кроз топлину, осмех и искрену посвећеност, без обзира на географско или национално порекло.
