Иран, древна постојбина Парса, данас се поново налази у центру велике кризе након сукоба са Сједињеним Америчким Државама и Израелом, што подсећа на бурну историју ове заједнице. Корени њиховог исељавања сежу у 7. век, када су након муслиманског освајања Персије многи зороастријанци били изложени притиску да промене веру. Бежећи од прогона и желећи да сачувају своју религију и обичаје, група верника одлучила је да напусти домовину и крене на ризичан пут морем. У потрази за сигурним уточиштем, стигли су до западне обале Индије, где их је локални владар примио и дозволио им да се населе у миру.
Прво значајно насеље Парса основано је у Санџану, приобалном граду у данашњем Гуџарату, одакле се заједница постепено ширила ка другим трговачким центрима попут Сурата и Навсарија. Како би опстали у новом окружењу, Парси су се брзо прилагодили локалним условима, прихватајући гуџаратски језик и бројне друштвене обичаје својих домаћина Хиндуса. У знак захвалности за гостопримство, обећали су да неће ширити своју веру међу локалним становништвом, што је поставило темељ за вековни суживот заснован на међусобном поверењу и поштовању.
Један од најважнијих симбола њиховог духовног опстанка у Индији било је подизање храма Аташ Бехрам, највишег степена светости у зороастризму. Тај свети пламен, познат као Ираншах Аташ Бехрам, пренет је из домовине и гори у Санџану и данас, представљајући најважније место ходочашћа за Парсе из целог света. Изградња оваквих храмова подстакла је даље миграције зороастријанаца из Ирана, чиме је заједница јачала и ширила свој културни утицај широм потконтинента, досежући чак до Дехрадуна и области данашњег Пакистана.
Током векова, а нарочито у предвечерје индијске независности у 20. веку, Парси су постали кључни актери у јавном животу, подижући болнице, образовне институције и покрећући значајне новине и књижевне групе. Њихов допринос модернизацији друштва био је несразмерно велик у односу на њихов број, јер су се истицали у трговини, индустрији и филантропији. Ипак, строга правила против конверзије, која су некада била средство очувања мира, временом су постала културна баријера која данас онемогућава пријем нових чланова у заједницу споља.
Данас се ова некада моћна и утицајна заједница суочава са озбиљном демографском кризом због све каснијих бракова и ниског наталитета. Савремени хроничари ове заједнице често истичу сурову статистику према којој на једну свадбу долазе чак четири сахране, што указује на брзо смањење броја Парса. Док се Иран, њихова прапостојбина, суочава са новим ратним разарањима, у Индији се води тиха борба за очување ове јединствене културе која је кроз историју успела да преживи прогоне, али сада зазире пред биолошким нестајањем.
