Islam and Democracy in Indonesia. Tolerance without Liberalism, By: Jeremy Menchik, Series: Cambridge Studies in Social Theory, Religion and Politics, 224 Pages, Hardcover, Published By: Cambridge University Press, Published: January 2016
Историјски корени и институционализација толеранције
Менчик кроз десетогодишње истраживање објашњава како су три главне исламске организације у Индонезији — Нахдлатул Улама (НУ), Мухамедија и Персис — обликовале своје ставове према „другима” кроз историјске и друштвене процесе између 1880. и 1930. године. Најтолерантнија организација, НУ, развила је сарадњу са хришћанима у Источној Јави као савезницима против холандског колонијализма, док је Персис у Западној Јави заузео борбенији и критички став. Ови почетни локални односи и историјске интеракције нису остали само на нивоу обичаја, већ су се институционализовали кроз фатве и званичне политике организација. Менчик наглашава да промене у степену толеранције нису примарно теолошке природе, већ су резултат политичких савеза и процеса претварања ставова у званичне друштвене норме, што се и данас рефлектује у ставовима елита ових организација.
Појам „побожног национализма” и заједничка толеранција
Аутор уводи концепт „побожног национализма” као алтернативу Локовој и Ролсовој визији либералног секуларизма, дефинишући га као замишљену заједницу повезану заједничким правоверним теизмом и мобилисану кроз државу у сарадњи са верским организацијама. Овај модел ствара специфичан облик „комуналне толеранције” која даје предност колективном верском складу у односу на индивидуална права мањина. Менчик то илуструје кроз судски процес за бласфемију из 2009. године, где државни апарат учвршћује верске границе, фаворизујући већински ортодоксни теизам. Оваква демократија не тежи потпуном раздвајању религије и политике, већ их користи као заједнички темељ за изградњу нације, што неминовно води до мање толеранције према групама које се сматрају хетеродоксним, попут ахмедија, или према комунистима.
Узајамна конституција религије и државе у савременом контексту
Кроз анализу догађаја од 1945. до 1966. године, укључујући стварање балијског хиндуизма као државно признате монотеистичке религије и учешће НУ у масовним убиствима комуниста, Менчик доказује да су дефиниције религије и државна регулатива нераскидиво испреплетене. Савремени подаци из анкета потврђују да индонежански муслимани желе демократију засновану на прагматичној толеранцији: на пример, елите НУ и Мухамедије би подржале хришћанског званичника у регионима са хришћанском већином, али не и у искључиво муслиманским срединама попут Ачеха. Ово истраживање изазива дуготрајне претпоставке политичких наука које религију стављају на маргину, нудећи нови оквир за разумевање политичког ислама и демократизације који има вредност далеко изван граница саме Индонезије.
О аутору
Џереми Менчик је доцент међународних односа на Парди школи глобалних студија Универзитета у Бостону.
0 Коментари