Византијско друштво је неговало изразито амбивалентан и сложен однос према особама са инвалидитетом, који је истовремено био обликован хришћанским милосрђем и дубоко укорењеним социјалним предрасудама. Док су паганске традиције деформитет често повезивале са лошом срећом или нечистотом, византијска хришћанска мисао је инвалидитет поставила у оквир духовне кушње и моралне обавезе заједнице да пружи помоћ. Као резултат тога, створена је напредна мрежа институционалне неге, укључујући болнице (ксеноне), сиротишта и азиле који су често били прикључени манастирима и подржани од стране царске породице или богатих покровитеља. Ипак, овај систем подршке није био универзалан, јер су законске одредбе, нарочито у време Јустинијана I, јасно ограничавале грађанска права особа које су биле глуве или неме, сматрајући их често неспособним за пуно учешће у правном и јавном животу, што указује на сталну напетост између религијског идеала и државног прагматизма.
Свакодневни живот обичних људи у Византији био је прожет присуством физичких оштећења, која су услед честих болести, повреда и недостатка савремене медицине била уобичајена појава пре него изузетак. Перцепција инвалидитета била је дубоко условљена друштвеним статусом појединца; док су припадници елите могли да рачунају на слуге, богатство и најбољу доступну негу, сиромашни слојеви становништва су се суочавали са тешким последицама оштећења које је често водило ка потпуној друштвеној маргинализацији. Посебно тежак положај имале су особе са менталним обољењима, која су била снажно стигматизована и често тумачена кроз духовну призму, чак и као оправдање за раскид брака. Ипак, чињеница да је инвалидитет био релативан појам значила је да он није нужно дефинисао целокупан идентитет особе, већ је његов утицај на живот зависио од мреже подршке и функционалне способности појединца унутар заједнице.
У политичкој сфери Византије, власт је имала моћ да надвлада физичке недостатке, што најбоље илуструју случајеви царева који су управљали државом упркос озбиљним оштећењима. Цар Јустин II је неколико година владао упркос тешким епизодама менталне нестабилности, при чему је државни апарат кроз институцију регентства и делегирања овлашћења на његову супругу Софију омогућио континуитет власти. Слично томе, Ираклије је крај своје владавине провео борећи се са тешким физичким тегобама, што га није спречило да остане један од најзначајнијих владара империје у преломним историјским тренуцима. Ови примери показују да је политички легитимитет био дубоко везан за контролу моћи и дворску структуру, а не искључиво за телесну перфекцију, иако је истовремено историјски дискурс користио болест као средство за моралну осуду или објашњење политичких неуспеха.
Најупечатљивији пример преплитања инвалидитета и политике пружа Јустинијан II, познат као Ринотмет (Одсечени нос), коме је нос био одсечен како би се трајно онемогућио његов повратак на престо, с обзиром на византијско веровање да владар мора бити телесно целовита личност. Његов тријумфални повратак на власт са златном протезом носа срушио је устаљене норме и показао да лична воља и фактичка моћ могу превазићи чак и најтежа сакаћења. Међутим, овај случај осветљава и мрачну страну Византије: системско коришћење ослепљивања и сакаћења као политичког оружја за неутрализацију конкурената без њиховог потпуног погубљења. Тако се јавља парадокс у којем исто друштво које оснива институције за негу немоћних истовремено санкционише намерно стварање инвалидитета као облик државне контроле и казне.
Религиозне интерпретације инвалидитета у Византији често су биле симболичне, где су физичка страдања тумачена као простор за божанску интервенцију или доказ чврсте вере, што је нарочито видљиво у хагиографским списима о чудесним исцељењима. Инвалидитет је био позициониран на раскршћу између телесног и духовног, често виђен као прилика за спасење душе кроз стрпљење или кроз доброчинство оних који помажу. На крају, византијски однос према инвалидитету остаје дубоко противречан — инвалиди су били истовремено објекти милосрђа и правне несигурности, поштовани цареви и маргинализовани просјаци. Исход живота појединца није зависио од фиксног идентитета особе са инвалидитетом, већ од флексибилне игре друштвеног статуса, политичких околности и верског контекста који су заједно дефинисали њихово место у хијерархији Источног римског царства.
