Недавна генетска студија међународног тима научника, објављена у часопису „European Journal of Human Genetics”, пружила је нове кључне доказе о томе када су и на који начин стари Грци колонизовали област познату као Велика Грчка (Magna Graecia). Овај појам обухвата обалне делове јужне Италије и Сицилије које су хеленски насељеници интензивно насељавали, доносећи са собом цивилизацију која је оставила неизбрисив траг на културу античког Рима и касније читаве Европе. Иако је културни допринос Грка одувек био неспоран, међу истраживачима су деценијама вођене расправе о стварном биолошком утицају дошљака на локално становништво, односно о томе да ли је реч о масовној миграцији или о малим групама које су се асимиловале са домороцима.
Да би решили ову енигму, научници су спровели темељну ДНК анализу узорака узетих од данашњих становника јужне Италије и Сицилије, упоређујући их са генетским материјалом људи из Еубеје и Коринта – региона за које археологија тврди да су били почетне тачке колонизације. Анализирајући податке са Y-хромозома и моделујући стопу мутација кроз векове, тим који је предводио Серђо Тофанели успео је да дефинише „генетски потпис” који одговара периоду архајске Грчке, тачније времену између 8. и 5. века пре нове ере. Ови резултати директно потврђују да је први талас колониста најпре стигао у источну Сицилију, одакле се постепено ширио ка западу острва и ка копненом делу јужне Италије.
Посебно је значајно то што је истраживање доследно проналазило генетски траг специфичан за острво Еубеју управо на истоку Сицилије, што се савршено поклапа са постојећим историјским и археолошким изворима. Аутори студије наглашавају да овај пронађени траг сведочи о бројном и дуготрајном присуству Грка у овом региону, чиме се потврђује теза да миграције нису биле само спорадични инциденти већ организовани процеси. Овим је наука коначно успела да повеже генетске податке са античким записима, пружајући конкретан биолошки доказ за оно што се до сада углавном закључивало на основу остатака грнчарије, храмова и натписа.
Ипак, студија је поново покренула дебату међу историчарима и демографима о стварној величини почетне популације досељеника. Професор са Станфорда, Валтер Шајдел, раније је процењивао да је оснивачка заједница морала бројати између 20.000 и 60.000 мушкараца како би се објаснила каснија бројност Грка у Италији. Насупрот томе, најновији генетски модели сугеришу знатно мањи почетни број – свега неколико хиљада мушкараца и пар стотина жена који су активно учествовали у репродукцији. Ако су ови нижи бројеви тачни, то би значило да су први колонисти стигли на свега неколико десетина бродова током дужег временског периода, што поставља нова питања пред историјску науку.
Главна тачка спорења остаје стопа демографског раста која је била потребна да се од неколико хиљада насељеника дође до велике популације какву затичемо неколико векова касније. Шајдел истиче да би популација од 5.000 мушкараца, која би ступала у брачне везе са локалним женама, морала да бележи раст већи од 1% годишње током неколико векова, што је за античке услове готово невероватно, посебно имајући у виду да стари Грци нису практиковали полигамију. Иако генетска истраживања нуде прецизне биохемијске одговоре, она истовремено отварају нове изазове за демографе, приморавајући их да преиспитају досадашња сазнања о брзини ширења и опстанку античких заједница у Велики Грчкој.
