Функција Храма као божанске резиденције
У целој библијској литератури, јерусалимски Храм назива се „Кућа Јахвеова“ (beit YHVH), чија је примарна функција била да служи као земаљско пребивалиште Бога, направљено по узору на његово небеско „имање“. Као што је Бог на небу обавијен густим облаком (симбол заштите и недоступности) и седи на свом Престолу формираном од крилатих херувима, тако је и земаљско светилиште садржало мрачну собу (Светиња над Светињама) без прозора. Храм је био Божанска палата (heikhal, од сумерског egal – „велика кућа“), са предворјем да се не би нагло улазило у Божје присуство. Унутрашњост је била украшена мотивима који су симулирали небески „врт“ (херувими и флора), што се није сматрало кршењем забране иконографије.
Два модела жртвовања: визуелна и мирисна реакција
План Храма, укључујући затворену „кућу“ и отворено двориште са олтаром за жртве паљенице, представља интеграцију два различита концепта. У „кући“ се вршило приношење дарова (нпр. хлеба), што је имало хоризонталну оријентацију и за циљ је имало да изазове визуелну реакцију Бога, који је већ присутан. На отвореном олтару вршене су жртве паљенице (olah, „оно што се уздиже“), које су имале вертикалну оријентацију. Дим (слатки мирис) који се уздизао ка небу био је намењен да привуче Бога да удахне, те да му приђе. Стога су у Великој дворани (heikhal) биле присутне обе функције: приношење дарова и паљење тамјана.
Храм као краљевски пројекат и судски центар
Храм је био краљевски пројекат par excellence, као што се види из Соломоновог комплекса. У старом источном предању, богови су жељни земаљске „куће“ коју граде њихови верници (обично краљ), а Бог Израела је прихватио да се Храм изгради након што се Давидова династија успостави. Улога Храма није била искључиво култна: имао је и административне и судске функције. У његовом комплексу налазила се дворана правде, која је демонстрирала судску улогу краља. У Храму су се чували документи, полагале заклетве у Божје име, а свештеници су служили као судије, одређујући невиност или кривицу на основу Торе (закона).
Светост простора и степеновање чистоте
Цело Храмско подручје сматрало се светим простором, при чему се светост повећавала што се дубље продирало у комплекс, а у складу с тим су се повећавала и ограничења уласка и захтеви за чистоћу. Ова идеја о степенованој светости најпрецизније је описана у пост-изгнанским свештеничким списима. У Иродовом храму постојале су јасне поделе: прво ограничење је била ограда која је спречавала нејевреје да уђу у унутрашњи комплекс. Затим је уследило ограничење за жене (у касном пост-изгнанском периоду) и коначно, забрана уласка свештеницима у Светињу над Светињама (само првосвештеник на Јом Кипур).
Ходочашће и присвајање светог простора
Концепт светог простора најјасније је демонстриран кроз верско ходочашће, које је било обавезно током три годишња фестивала, јер се веровало да је богослужење на светом месту делотворније. Светост Јерусалима поткрепљена је хиерос логосима (причама о томе како је место постало свето), као што је Давидово исповедање греха на гумну Аравнаха Јевусејина (на месту будућег Храма). Израелци, упркос својој посебној религији, нису били одбојни да присвајају свети простор на коме су претходно поштовани пагански богови (нпр. на високим местима или Бетелу). Једном приписана, светост простора сматрана је трајном, без обзира на промене владара или религија.
0 Коментари