Хетеродоксија и први покушаји централизације
Искуство са локалним и регионалним храмовима, узвишеним местима (bamot) и олтарима, како у Јуди, тако и у северном Израилу, често је доводило до увођења паганских елемената у ритуал, што су пророци, попут Осије, редовно осуђивали. Први значајан покушај уклањања bamot-а (узвишених места) забележен је током владавине Језекије, краља Јуде, након пада северног краљевства. Међутим, историчари претпостављају да ти напори нису били ефикасни. Наредни покушај, који је постао прекретница, десио се за време краља Јосије (2. Цареви 22, 23), који је, реагујући на пронађени древни документ (вероватно језгро Поновљених закона), наредио затварање свих локалних култова и централизовао свештенике у Јерусалиму.
Централизација култа и Поновљени закони
Кључни елемент за разумевање како је јерусалимски храм постао јединствени свети простор у јеврејској религији лежи у вези између Јосијиних реформи и доктрине Поновљених закона (5. Мојсијева 12 и 16). Овај законски текст захтева да Израелци, након сигурног насељавања у земљи, прекину са приношењем жртава на разним местима и да то чине искључиво на једном централном храму који ће бити изграђен на месту које изабере Бог. Иако се раније сматрало да је ова доктрина јудејска реакција на Манасијину хетеродоксију (7. век п.н.е.), новија истраживања сугеришу да је језгро Поновљених закона настало у северном Израелу у 8. веку п.н.е., као реакција пророка на неуспешне локалне култове. Након пада севера, Јосија је логично применио ову доктрину на Јерусалим.
Религија после уништења Храма и опозиција дијаспори
Године 587/6. п.н.е. Вавилонци су освојили Јуду и уништили Јерусалимски Храм. Верски живот у дијаспори (Вавилонија, Египат) могао је да настави жртвене обреде на заменским локацијама, што би био "нормалан ток". Међутим, јеврејско вођство се успротивило таквим алтернативним местима и инсистирало на теологији обнове: жртвовање ће се наставити само након обнове Храма у Јерусалиму, како је Бог обећао. Пророк Језекиљ у изгнанству је недвосмислено поручио старешинама да Бог неће прихватити жртве док се народ не врати на свету гору Израела.
Улога синагоге и ходочашћа
Током периода Другог Храма, религијско ходочашће и подршка јерусалимском култу постали су главни стубови јеврејског живота широм све веће дијаспоре. Управо тада настаје синагога као локална институција. Синагоге су служиле за молитву, читање светих списа и комуналне ствари, али су биле строго лишене култног статуса. Истинско богослужење одвијало се само у Храму, где су делегације ходочасника из дијаспоре долазиле да присуствују приношењу жртава.
Од молитве "код" до молитве "према" Храму
У периоду Другог Храма, молитва је добила на значају које није имала у пре-егзилском Храму (1. Цареви 8). Фасцинантан развој у феноменологији религије је прелазак са молитве "код" Храма на молитву "према" Храму. Овај корак је био од суштинског значаја за развој јудаизма након губитка Храма, а има релевантност и за хришћанство и ислам. Ислам је заменио Јерусалим Меком, али је инсистирао да qiblah (ниша) у свакој џамији буде оријентисана ка централној тачки. Пророк Данило је, док је био у изгнанству, три пута дневно окретао лице према Јерусалиму док се молио.
0 Коментари