ШТА ЧИТАТИ? Вилијам Џејмс, прагматизам и америчка култура

William James, Pragmatism, and American Culture, By: Deborah Whitehead, Series: American Philosophy, 194 Pages, Hardcover, Published By: Indiana University Press, Published: November 2015

Прагматизам и „мешовито наслеђе“ нације и рода

Књига Деборе Вајтхед „Вилијам Џејмс, прагматизам и америчка култура“ истражује прагматизам као филозофију дубоко повезану са историјом Сједињених Држава. Вајтхед врши реторичку анализу прагматизма са фокусом на три теме: род, религија и нација. Посебну пажњу посвећује Вилијаму Џејмсу и Ричарду Рортију. Код Џејмса, она наглашава употребу метафоре границе за опис прагматизма – европско наслеђе које се шири у нову америчку територију. Иако признаје да овај дискурс има проблематичне везе са империјализмом, исправно истиче Џејмсово антиимперијалистичко држање током инвазије на Филипине, закључујући да прагматизам и национализам показују „мешовито наслеђе“. Слично томе, Џејмсов став о роду био је између викторијанских норми и прогресивних ставова; критиковао је потчињавање жена, али није чврсто подржао прогресивне аргументе.

Прагматизам као посредник у интелектуалним сукобима

Кључни допринос Вајтхедове је истицање улоге прагматизма као простора за посредовање у интелектуалним сукобима. Она вешто представља размену између Рортија и Ненси Фрејзер о прагматизму и феминизму, закључујући да прагматизам служи као „средство за посредовање неслагања, изградњу коалиција и рад на консензусу“. То се дешава пружањем дискурзивног контекста за решавање спорова попут есенцијализам наспрам конструктивизма или фундационализам наспрам историцизма. Ауторка јесте заинтересована за наставак пројекта прагматизма, али јој се може замерити што није посветила више простора Џону Дјуију – који игра кључну посредничку улогу између Џејмса и Рортија – као и што је превише кратко обрадила контроверзну Рортијеву расправу о „чистом патриотизму“ у књизи Achieving Our Country.

Критичка рефлексија. Конструктивност и мушкост

Иако Вајтхед исправно наглашава посреднички потенцијал прагматизма, не сме се занемарити његов суштински, конструктивни пројекат. За Џејмса, прагматизам је и „протестантска реформација“ у филозофији са сопственим кредом, а не само арбитар туђих идеја. Његова конструктивна агенда укључује примену аспеката научне методе на филозофију, промоцију демократских навика и посвећеност плурализму. Коначно, иако Вајтхед истиче Џејмсово тумачење прагматизма као женског (помирљивог), Џејмс га такође представља као врло мужевног (активног и делотворног), експлицитно означавајући волунтаризам и „напоран живот“ као „мужевне“ квалитете, чиме наглашава да је прагматизам и „борбени кредо“ колико и помиритељ.