Света биографија оснивача религија: социјални продукт
Кључна важност концепта свете биографије у модерној науци је у томе што приморава на обраћање пажње на материјале који су раније били занемарени. Она признаје да настанак великих религија и филозофија није био само резултат појединачних генија и њихових идеја, већ једнако и производ друштвених група и пројекције њихових заједничких идеала на особу која је, управо кроз ову реципрочност, почела да се сматра „оснивачем“ нове заједнице. Овај процес формирања примљених „живота“ био је присутан не само у Јеванђељима, већ и у биографијама оснивача других главних религија, као што су Буда, Мухамед и Конфучије.
Света биографија Буде. Превладавање мита и чињеница
Научно проучавање живота Буде дуго је осцилирало између чисте митологије (нпр. теорија соларног мита коју су заступали Сенарт и Керн) и „чињеничне“ биографије (коју су заступали научници Пали школе у Лондону, који су Буду видели као потпуно људског, али неупоредивог учитеља). Због ове дихотомије, научницима је било тешко да препознају интегритет свете биографије у текстовима. Тек са пропашћу хипотезе о соларном миту и постепеним увидом да су Пали извори сложенији и митизованији него што се претпостављало, постало је могуће Будин живот видети као облик свете биографије. Препознавање улоге идеала ране сангхе (будистичког реда) у обликовању наратива о животу оснивача довело је до тога да се Ђатаке (приче о Будиним ранијим животима) могу проучавати као део касније свете биографске традиције.
Света биографија Мухамеда. Напетост са исламском ортодоксијом
Убрзо након смрти пророка Мухамеда (632. године), појавиле су се биографије које су показивале тенденцију да се Пророк идеализује као безгрешан и способан за чињење чуда. Критичко проучавање Кур’ана у 19. веку у потрази за верификованим подацима о животу Мухамеда изазвало је велику забринутост код муслимана. Каснији радови, попут оних Тора Андреа, показали су раст легенди око Пророкове личности – толико да је он за неке муслимане стекао статус готово једнак Кур’ану. Вилијам Грејем је касније применио Елијадеов концепт „светог времена“, тврдећи да су каснији муслимани цео период Мухамедовог живота посматрали као парадигматично доба. Проучавање свете биографије у исламској традицији је изазовно јер њено постојање – које сугерише апотеозу оснивача – мора да се развија у стању тензије са инсистирањем исламске ортодоксије на бескомпромисној трансценденцији Бога.
Света биографија Конфучија. Обликовање културним нормама
Проучавање свете биографије у кинеском контексту, посебно код Конфучија (511–479. п.н.е.), представља другачије проблеме. Прикази живота Конфучија остају знатно ближи историјској страни спектра, делом зато што је Конфучије сам скренуо пажњу са богова на човека и друштво (види „Анализа“ - Lun-yü). Традиција свете биографије која се развила око њега била је обликована изразито кинеским културним нормама. Његова апотеоза је изражена кроз проширење његове мудрости, а не његове моћи. У радовима попут K’ung-tzu chia yü, Конфучије је представљен као непогрешив, али не као чудотворац. Његова лоза је представљена као изведена од мудраца-краљева архаичних времена, показујући образац културе.
Закључак. Културна разликовања и димензија ученик-учитељ
Иако постоји тенденција да се света биографија развија око фигуре која се препознаје као верски оснивач, тај развој се одвија у различитим културним обрасцима. Конфучијев живот јесте представљен као парадигматичан, али је он првенствено узор учитеља и мудраца. Чини се да постоје специфична културна ограничења у развоју митске димензије у овом случају. Вахово објашњење односа учитељ–ученик може бити најкориснији методолошки алат за повезивање светих биографија Конфучија са биографијама осталих великих оснивача религија.
0 Коментари