Класификација ране хришћанске књижевности
Рана хришћанска дела која нису ушла у канон Новог завета, могу се ради лакшег разумевања поделити у три главне групе: апокрифи Новог завета, библиотека Наг Хамади и дела апостолских отаца. Ове збирке дају увид у разноликост веровања, пракси и књижевних форми које су постојале у раном хришћанству, често конкуришући или допуњујући канонске списе пре него што је канон био коначно затворен.
Апокрифи Новог завета. Популарна имитација
Апокрифи Новог завета представљају велику и нејасно дефинисану збирку текстова, најчешће датираних у 2. до 4. век, који су често опонашали канонске моделе. Иако су неки од ових текстова у одређеним заједницама сматрани аутентичним или ауторитетним, нису успели да уђу у канон. Њихова популарност се огледа у чињеници да су сачувани на више језика. У ову групу спадају: апокрифна јеванђеља (нпр. Протојеванђеље Јаковљево, Јеванђеље по Томи), која често додају приче о Исусу и његовом детињству, апокрифне посланице (нпр. Посланица Павла Лаодикијцима), апокрифна Дела апостолска (нпр. Дела Јованова, Дела Петрова), и апокрифне апокалипсе (нпр. Апокалипса Петрова и Апокалипса Павлова), које су значајно утицале на народне идеје о загробном животу.
Библиотека Наг Хамади. Извори гностицизма
Библиотека Наг Хамади откривена је 1945. године у Египту и садржи тринаест коптских папирусних кодекса из 4. века н.е., вероватно из старог хришћанског манастира. Збирка садржи педесет и два трактата, од којих су већина гностички текстови, често приписани важним личностима из Новог завета. Овде се налазе: апокрифна јеванђеља (Јеванђеље Истине), апокрифна дела (Дела Петрова и Дванаест апостола) и списи који преносе тајна откривења васкрслог Исуса (Апокриф по Јакову). Најзанимљивији је документ Јеванђеље по Томи, који садржи 114 изрека Исусових. Неки научници сматрају да је настало већ у 1. веку, независно од синоптичких јеванђеља, јер не показује њихово познавање.
Дела апостолских отаца. Учење и поредак
Дела апостолских отаца је савремена ознака за преко десетак списа из 1. и 2. или 3. века, које су неке ране хришћанске заједнице прихватиле као ауторитетне, док су их друге сматрале поучним и корисним за читање у црквама. Међу њима су: Прва Климентова посланица (писмо епископа Рима с краја 1. века), Седам посланица Игњатија (епископа Антиохије, мученика), Дидахи (Учење), утицајни анонимни црквени поредак из касног 1. века, Варнавина посланица (анонимна расправа из 2. века са алегоријским тумачењем јеврејског Светог писма), и Пастир Јермин (апокалипса из 2. века).
Значај неканонске литературе
Иако је већина материјала у апокрифним јеванђељима настала после 1. века, и савремени научници су склонији да виде ране, независне традиције у неким ван-канонским изворима него њихови претходници. Ови списи, заједно са гностичким текстовима и делима апостолских отаца, нуде богат контекст за разумевање борбе и развоја хришћанске доктрине, литургије и црквене организације током првих векова, све док хришћански канон није био дефинитивно установљен.
0 Коментари