Берђајев, Николај

Живот и „ходочасничка личност“ Николаја Берђајева

Николај Александрович Берђајев (1874–1948) био је руски филозоф и духовни мислилац, који се сматра једним од најистакнутијих хришћанских егзистенцијалиста двадесетог века. Рођен у Кијеву у привилегованој породици, свој живот је поделио на три периода: године у Кијеву, године у Русији (Вологда, Санкт Петербург, Москва) и године у егзилу (првенствено Француска), где је и умро у предграђу Париза. Од ране младости, Берђајев је себе сматрао „ходочасником“, верујући да је „пао у туђе царство“ и да свет око њега није стваран. Његова есхатолошка и мистична чежња постала је основни мотив његових главних дела, међу којима су: Смисао стваралачког чина, Достојевски, Судбина човека и Царство духа и царство ћесара.

Главне филозофске теме и руско наслеђе

Главне Берђајевљеве теме биле су слобода, стваралаштво и есхатологија. Филозофирао је егзистенцијалистички о конкретном људском стању из хришћанске перспективе која је често била мистична и нелогична. Иако је био дубоко дужан Западу, Берђајев је пре свега био Рус и мистик. Наследио је традиције руске интелигенције с краја века, укључујући и славенофиле и западњаке (Чадајев, Хомјаков, Херцен, Белински). Идентификовао се са линијом Достојевског, Толстоја, Владимира Соловјева и Николаја Фјодорова, изјављујући: „Ја сам Рус, и свој универзализам, само своје непријатељство према национализму, сматрам руским“.

Раскид са марксизмом и потрага за трансценденцијом

Берђајев је 1920. године постављен за професора филозофије на Московском универзитету, али је само две године касније протеран из Совјетског Савеза због одбијања да прихвати ортодоксни марксизам. Његов раскид са марксизмом био је неминован јер је доводио у питање марксистичко подређивање индивидуалности и слободе обожавању колектива. Штавише, сматрао је марксистички поглед на стварност сувише ограниченим, будући да је негирао било какав свет осим временско-материјалистичког постојања. За Берђајева, људски дух тежи трансценденцији – стремећи ка неограниченом и бесконачном. Живети само у „царству ћесара“ значи негирати „Царство духа“.

Хришћански есхатолошки поглед и Царство Божије

Као филозоф ходочасник, Берђајев је људски задатак видео као управљање према Божијем крају (есхатологија), позивајући на потпуну преоцену садашњих вредности. За њега је хришћански поглед био далеко револуционарнији од марксизма. Хришћанско јеванђеље указује на етику искупљења која кулминира доласком Царства Божијег (које је он разумео у складу са православном традицијом), царства заснованог на љубави, а не на правима и правилима. Међутим, Берђајев је снажно веровао да се истина духовног живота не може у потпуности уклопити у земаљски живот. За њега никада није постојала, нити је могла постојати, хришћанска држава, економија или друштвени живот.

Идеализам и трајни утицај

Берђајевљева визија Царства Божијег често је доводила до неспоразума, због чега је сматран неконвенционалним филозофом без жеље за ученицима који би институционализовали његове мисли. Његов основни идеализам водио је озбиљном девалвирању овог света, што је поглед који је био више спиритуалистички (гностичко-манихејски) него библијски. Без обзира на то, његов трајни утицај као хришћанског филозофа и пророчког духа лежи у његовој способности да подстакне дијалог између различитих култура и мисаоних образаца.