Беренгар из Тура

Беренгар из Тура и почетак контроверзе

Беренгар из Тура (око 1000–1088), ректор школе Светог Мартина у Туру и једно време архиђакон Анжера, нашао се у средишту велике евхаристијске контроверзе свог доба, а његово име је касније коришћено за означавање сличних ставова. Он представља један крај тензије која је карактерисала западно теолошко размишљање о тајни (сакраменту) причешћа. Беренгар је заступао „духовни“ поглед на спасење, у којем примање Христа не подразумева нужно земаљско примање Његовог физичког тела, које се, по његовом мишљењу, налазило неискварено на Небу.

Заклетва из 1059. и принудно одрицање

Након притисака, Беренгар је 1059. године у Риму положио заклетву коју је формулисао кардинал Хуберт, бискуп Силва Кандиде. Заклетва је дефинисала да „хлеб и вино који су положени на олтар нису након освећења само знак [сакраментум], већ право тело и крв нашег Господа Исуса Христа, и да их свештеници физички [сензуалитер] додирују и ломе, и верници гњече зубима, не само у знаку [сакраменту], него у истини.“ Иако је ова заклетва ушла у канонске збирке као ортодоксна доктрина, њена грубост и претерани физикализам касније су довели до нелагоде код већине теолога.

Одбацивање заклетве и теолошки сукоб

По повратку из Рима у Тур, Беренгар је одбацио и напао Хубертову заклетву, бранећи свој став да верници примају Христово тело и крв фигуративно, а не природно. Ово је довело до озбиљног теолошког сукоба, а главни опозиционар био је Ланфранк из Бека са својим делом О телу и крви Господњој. Беренгар је одговорио својим делом О Светој вечери, против Ланфранка. Његов кључни аргумент био је да је „вечно спасење дато ако чистим срцем примимо тело Христово, односно стварност знака [rem sacramenti], док тело Христово примамо у знаку [in sacramento], односно у светом хлебу олтара, који припада временском поретку.“

Компромисна формула из 1079.

Папа Григорије VII је на Римском сабору 1079. године постигао Беренгарово помирење, захтевајући знатно ублажену заклетву. Нова формулација је гласила да се хлеб и вино „суштински [substantialiter] претварају у право, сопствено, животворно тело и крв Исуса Христа“, и да су након освећења право тело Христово, које је рођено од Дјеве. Иако је Беренгар након сабора покушавао да нови термин substantialiter (суштински) протумачи у свом смислу, овај документ је послужио као основа за касније учење о транссупстанцијацији (пресуштаствењу) у Католичкој цркви.

Наслеђе и одјек у Реформацији

Беренгар се до краја позивао на Августинову изреку: „Оно што видите на олтару је хлеб и вино, али вера инсистира да је хлеб тело Христово, а вино Његова крв.“ Иако је Католичка црква његову интерпретацију, која је наглашавала духовни, а не физички пријем Христа у Евхаристији, одбацила, његови ставови су нашли јасан одјек у доктрини „рецепционизма“ (примања) која се појавила касније, у оквиру дела Реформисане традиције.