Ратни злочини у Ел Фашеру и порекло РСФ-а
Недавно заузимање западносуданског града Ел Фашера од стране паравојних Снага за брзу подршку (РСФ) праћено је веродостојним извештајима о ратним злочинима: масакрима, пљачкама и силовањима, што су осудили Уједињене нације, западне владе и Међународни кривични суд. РСФ, предвођен Мухамедом Хамданом Дагалом (Хемедтијем), озлоглашен је по грубим кршењима људских права. Порекло РСФ-а обично се везује за злогласне Џанџавиде, арапску милицију коју је формирао бивши председник Омар ал-Башир почетком 21. века како би сузбио побуну у Дарфуру. Баширов режим је искористио тензије између арапских и других заједница у Дарфуру, историјској престоници Ел Фашера. Ова историја је довела до поједностављеног тумачења сукоба на Западу као искључиво арапско-афричког сукоба.
Комплексност сукоба иза етничке поделе
Иако у извештајима о злоупотребама постоји доста истине у приказу РСФ-а као арапске милиције која убија неарапе, наглашава се да тај наратив представља претерано поједностављење које не може објаснити тренутни рат. Настанак РСФ-а је, поред етничке манипулације, укорењен у дуготрајном осећају економске и политичке искључености народа у Дарфуру – како Арапа, тако и неарапа. Покрет се финансирао и процветао на маргинама државе кроз међународну трговину стоком, златом и плаћеницима. Рат је такође резултат политичког система који награђује насилно преузимање власти, као и мешања спољних сила које подржавају супарнике за политичку или економску добит.
Хемедтијев успон и сукоб центра и запада
РСФ је 2013. године формирао Башир као део стратегије балансирања више супротстављених милиција. Овај систем се распао 2019. године под притиском народних немира у политичком средишту режима – централном Речном Судану (подручје дуж Нила, економски центар државе од колонијалне владавине). Након војног удара, генерал-потпуковник Абдел Фатах Бурхан је постао вођа, а Хемедти његов заменик у „прелазној“ влади. Њих двојица представљали су веома различите слојеве арапске заједнице: док богати урбани Арапи из Картума често презиру номадски начин живота заједница које је Хемедти мобилисао (понекад их омаловажавајући као „чадске“), Арапи из Дарфура попут Хемедтија себе виде као дугорочне жртве политичког и економског система наслеђеног из колонијалне владавине, који фаворизује речни центар („држава из 1956. године“).
Етнички сентимент као оруђе мобилизације
Иако и Хемедти и Бурхан тврде да се боре за цео Судан и све Суданце, обојица су спремни да апелују на етнички и верски сентимент када им то одговара. Ова пракса додаје „додатну, опаку динамику“ сукобу, од недавних масакра у Ел Фашеру, до пријављеног насиља над људима из Јужног Судана у Картуму у марту 2025. године. Хемедти је у свом покушају демонтаже „државе из 1956. године“ стварао и савезе погодности са групама попут СПЛМ-Север Хилу, која подршку првенствено црпи из неарапских заједница Јужног Кордофана. Овај чин показује да је етнички сентимент оруђе за мобилизацију, а не примарни основ за сукоб, чиме се потврђује да „арапски идентитет може имати много облика“.
Прави узроци сукоба и спољно мешање
На крају, етничност није основа сукоба, већ он лежи у уграђеној култури политичког насиља, компликованој променљивим односом снага између централног и западног Судана, и међународним мешањем. Док неке арапске нације, попут Египта и Саудијске Арабије, подржавају војску (САФ), УАЕ су медијски експониране као омогућавајућа сила за РСФ. За суданске посматраче, тензија између централног и западног Судана је лакше препознатљива. Историјски гледано, они који су покушавали да преузму контролу над суданском државом од 1950-их су више пута мобилисали подршку међу незадовољним групама на западу, понекад комбинујући арапске и неарапске заједнице, а понекад их окрећући једне против других. Овај рат јесте опак због спремности и РСФ-а и САФ-а да користе вишеструке друштвене линије раздора као оруђе за мобилизацију, чиме је етничка поларизација подстакнута ратовима за контролу државе, а не обрнуто.
0 Коментари