Бјанки, Уго

Живот и академска каријера Уга Бјанкија

Уго Бјанки (1922–1995) био је италијански историчар религија. Дипломирао је историју религија 1944. године на Универзитету у Риму, под менторством Рафаелеа Петацонија. Касније се специјализовао за римску религију, етнологију и античку историју. Након добијања звања професора 1958. године, Бјанки је предавао историју религија на Универзитетима у Месини, Болоњи и Риму. Имајући дубока католичка уверења, предавао је и на Католичком универзитету Светог Срца у Милану. Упркос његовим убеђењима, никада није постао званична фигура католичког естаблишмента због своје независности.

Промоција историје религија на међународном нивоу

Бјанкијев живот био је посвећен истраживању, настави и организацији проучавања религија. Био је изузетно активан у националним и међународним научним организацијама. Тридесет пет година био је прво секретар, а затим председник Италијанског друштва за историју религија (Società italiana di storia delle religioni). На међународном плану, био је члан, а касније и председник Међународног удружења за историју религија (IAHR), које је водио 1990. године, на конгресу у Риму. Бјанки је био човек „адамантних уверења и квази-мисионарског позива“ за организовање поља религијских студија.

Теме и класификација: дуализам и судбина

Између 1944. и 1959. године, Бјанки се посветио проучавању грчке, иранске и старе блискоисточне митологије и теологије. Његово размишљање фокусирало се на три међусобно повезана подручја: судбина, човечанство и Божанство, што се огледа у називима његових монографија попут Dios aisa (1953) и Zaman i Ohrmazd (1958). Најзначајнији допринос из овог периода је његово дело „Религијски дуализам“ (Il dualismo religioso, 1958), у којем је представио верски дуализам као готово универзалну историјску типологију. Дуализам је дефинисао као доктрину о два принципа, која, коегзистентна или не, узрокују постојање онога што постоји у свету.

Методологија: историјска типологија

Бјанки је применио историјско-компаративни метод, наслеђен од свог ментора Петацонија, супротстављајући га радикалном историцизму и феноменологији, које су по њему имале „једнозначну концепцију религије унапред смештену у претходно замишљени оквир“. Уместо тога, Бјанки је заговарао „историјску типологију религија“ као „вишедимензионалну мапу стварног религијског терена“. Његов метод је захтевао два супротна „холизма“: културни холизам (проучавање феномена унутар специфичног контекста) и верски холизам (бележење парцијалних религијских континуитета који прелазе границе различитих култура).

Наслеђе: гностицизам и теорија

Субјекти које је Бјанки истраживао конвергирали су на један централни проблем: проблем судбине, зла и спасења – или теодикеје. Његово дело Прометеј, Орфеј и Адам (Prometeo, Orfeo e Adamo, 1976) представља синтезу његовог рада на овим темама, укључујући религије древног Медитерана. Бјанки је такође постао познат по свом истраживању гностицизма (понекад предмет оштрих критика), као и по својој трострукој типологији античких верских феномена: мистицизам, мистеријски култови и мистериозофија. Бјанки је организовао чак тринаест конференција на ове теме, захтевајући радове који избегавају бесмислену ерудицију и теоретско изражавање, чиме је постао кључна фигура у историји религијских студија 20. века.