ШТА ЧИТАТИ? Црква страсти и наде. Формирање црквене диспозиције од Игњатија Лојоле до папе Фрање и нова евангелизација

A Church of Passion and Hope. The Formation of An Ecclesial Disposition from Ignatius Loyola to Pope Francis and the New Evangelization, By: Gill K. Goulding, CJ, 344 Pages, Paperback, Published By: Bloomsbury T&T Clark, Published: November 2015

Сврха књиге и Гулдингова замерка

Књига Црква страсти и наде Џил К. Гулдинг наводно има једноставан циљ: испитивање „црквене диспозиције Игњатија Лојоле“, фокусирајући се на његова „Правила за размишљање са Црквом“ из Духовних вежби. Игњатијево најпознатије правило, којим се захтева да се верује да је бело црно ако то одреди хијерархијска Црква, Гулдинг користи да би прогурала свој основни став: разочарање због савремених језуита који не приступају довољно блиско учењима хијерархије (попут контроверзи о рукополагању жена или правима геј и лезбејских особа). Да би поткрепила своју тезу, Гулдинг посвећује поглавља четворици лојалних појединаца (Мери Ворд, Пјер Фавр, Ејвери Далс и Анри де Лубак), иако признаје да су црквене власти неке од њих третирале „лоше“.

Историјски контекст и проблем лојалности

Док Гулдинг наводи изјаве недавних папа (Јован Павле II и Бенедикт XVI) и језуитских лидера о потреби придржавања Цркви, што сматра доказом да су „дисидентни“ језуити непослушни, алтернативно објашњење јесте да су такве изјаве неопходне јер је питање лојалности неурологично. Историјски примери попут укидања Дружбе Исусове 1773. године или прогона лојалних језуита попут Анрија де Лубака и Џона Кортнија Мареја педесетих година XX века (којима је било забрањено предавање и чије су књиге повлачене) показују да је права „црквена диспозиција“ понекад значила преиспитивање граница доктрине, а не пуко пристајање.

Проблематична веза са папом Фрањом

Кредибилност Гулдингове је највише доведена у питање њеним покушајем да у пројекат укључи папу Фрању, првог језуитског папу, како би показала доследну папину подршку њеној верзији хијерархијске лојалности. Док је лако нашла изјаве о јединству код претходних папа, папа Фрања је познатији по томе што позива језуите да „извеслају у дубину“ и раде на периферији. Гулдинг, уместо директног повезивања Фрањиног нагласка на милосрђу са Игњатијевим Правилима, закључује да сва три папе показују „јасну резонанцу“ са Игњатијевом диспозицијом. Иако књига показује значајну ерудицију, ауторкина одлучност да се историјски докази уклопе у унапред одређену лудачку кошуљу доводи у сумњу њене теолошке тврдње.