Дрска пљачка Лувра и изазови за лопове
Највећи светски музеј, Лувр, са 8 милиона посетилаца годишње и 30.000 изложених предмета, недавно је био мета смеле пљачке. Четири човека у флуоресцентним прслуцима упала су у Galerie d’Apollon усред бела дана у недељу, користећи мердевине и алате да уђу и однесу девет изузетних објеката, укључујући делове краљевског накита царице Евгеније. Цела операција је трајала само седам минута. Иронија лежи у томе што лопови не могу легитимно да продају овај непроцењиви, лако препознатљиви накит. Њихова најбоља опција је да га расклопе – растопе племените метале и продају драгуље појединачно.
Кључна улога времена у пљачкама
Време је кључно у овим операцијама, како показује инцидент у Лувру, који је завршен за само седам минута. Слична брзина је демонстрирана и 2019. године у палати Бленем, када је за пет и по минута украден 18-каратно златна ве-це шоља, уметничко дело названо America (тежине 98 kg). Временски оквири крађа, као и у случају слика Готфрида Линдауера на Новом Зеланду, показују да су лопови високо ефикасни у својим планираним акцијама. Овакви инциденти увек доводе у питање сигурност музеја, како електронску, тако и људску, посебно када се смањују буџети за обезбеђење.
Ниска стопа враћања и судбина украдене уметности
Стопа враћања украдених уметничких предмета је веома ниска, претпоставља се око 10% на глобалном нивоу. Слике је теже продати јер се њихов физички изглед не може довољно изменити да би биле непрепознатљиве (нпр. Ван Гогова слика De pastorie in Nuenen in het voorjaar је пронађена после три године). Међутим, предмети попут златног тоалета или драгуља могу се пренаменити – њихов материјал се топи и продаје, што их чини много тежим за праћење. Историја, ипак, показује да врачање није немогуће: Мона Лиза, највећа атракција Лувра, украдена је 1911. године, али је пронађена две године касније.
Различити мотиви и исход пљачки
Мотиви за крађу могу бити веома различити. У случају Пикасове слике Жена која плаче из Аустралијске националне галерије Викторије 1986. године, мотив је био политички – да се скрене пажња на недовољну финансијску подршку локалним уметницима, при чему је слика враћена. Насупрот томе, пљачка манастира New Norcia у Западној Аустралији показала је нестручност лопова који су уништили једну од 26 украдених слика. У већини случајева, укључујући и недавну пљачку Лувра, мотив лопова остаје непознат, али резултат је увек исти: ускраћивање посетиоцима да доживе та непроцењива дела.
Рањивост јавних колекција и историјска иронија
Најновија пљачка наглашава рањивост објеката у јавним колекцијама, који су често поклоњени институцијама управо ради безбедног чувања. Посао чувања ових непроцењивих предмета често пада на слабо плаћене раднике обезбеђења, чији се број први смањује приликом буџетских резова. Постоји призвук историјске ироније, јер су и Французи у прошлости често "помагали себи" узимајући уметничка дела и драгоцене предмете других, а ова пљачка Лувра могла би бити случај déjà vu.
0 Коментари