Филозофски апсурд одеће за духове
Централно питање које је мучило скептике и истраживаче натприродног у 19. веку гласило је: Зашто духови нису голи? Овај апсурд је сажео карикатуриста Џорџ Крукшанк 1863. године, пишући да је немогуће да постоје „духови ношења одеће“, а пошто се духови не смеју појавити без одеће из пристојности, следи да се духови „никада нису појавили и никада се не могу појавити“. Пре 19. века, иконична слика духа у посмртном покрову или белини сугерисала је континуитет између леша и поруке коју дух носи живима са оне стране гроба. Међутим, појавом спиритуализма и психизма, људи су почели да пријављују духове обучене у свакодневну, тадашњу одећу, што је покренуло питање: Ако је душа етерична супстанца, зашто би носила материјалне предмете?
Теолошке и психолошке теорије о одећи духова
Проблем одеће духова довео је до више покушаја објашњења. Једно идеалистичко тумачење је сугерисало да одећа није материјална, већ „метафизичке идеје“ везане за бесмртни идентитет носиоца. Одећа је, дакле, била нераскидиво повезана са идентитетом духа, који је више од пуке појаве душе. Друго, психолошко објашњење, које је популарисао критичар и антрополог Ендру Ланг 1897. године, тврдило је да посматрачи „одевају духа“ аутоматским, несвесним процесима. Према Лангу, духови су попут „будних снова“, па их видимо у уобичајеној одећи јер је то ментална слика коју имамо о тој особи, чиме се олакшава препознавање. Лангова претпоставка да у сновима нема голотиње одражавала је и преовлађујући викторијански морал духова, према коме је већина духова била чедна.
Класна идентификација и одећа као доказ
У викторијанском периоду, мода и одећа биле су кључне за идентификацију класе, пола и занимања. Ово је посебно дошло до изражаја у извештајима о духовима слуга. У извештају за часопис The Strand из 1908. године, посматрач духова је нагласио да је привиђење „изгледало као слушкиња у светлој памучној хаљини“ и са белом капом. Посматрач је детаљно објаснио да то „није уопште личило на куварицу, која се облачила у много тамнији памук“. У овом случају, одећа није била само украс, већ је служила као примарно средство идентификације, чинећи духа способним за представљање. Нагост, с друге стране, нарушава овај систем тренутног категорисања људи.
Расплитање материје и еротике духова
Питање одеће духова постало је „лабава нит“ која је почела да расплиће претпоставке о материјалности у спиритуализму. Ако духови могу да се материјализују, да ли задржавају повреде или инвалидитет из живота? Шта је са „еротском телесношћу“ духова – додиривањем и љубљењем између живих и мртвих у сеансама, или „ектоплазмом“ (газасто-духовном супстанцом) која избија из медијума? Да ли је било могуће имати сексуални однос са духовима? Ове расправе о „спекстрофилији“ (љубав према духовима) настављају се и данас на интернету.
Наслеђе питања како дух постаје материјалан
Расправа о одећи је у суштини била дебата о самој природи духа – о томе какву врсту материје дух може да поседује како би делио наш материјални план постојања у свој његовој обичности. Крукшанкова логика, која истиче да одећа мора имати духа ако га дух носи, суочила је спиритуалисте са једном од најизазовнијих дилема: како одржати достојанство (одећу) и идентитет (физички изглед) духа, а да се не претпостави да се дух састоји од материје или да материја може имати духа. Ово наставља да буде „још један заокрет у дугој историји како духови постају материјални у свету живих“.
0 Коментари