Астрологија

Порекло и темељи хеленистичке астрологије

Астрологија, као производ хеленистичке цивилизације, појавила се крајем $III$ века пре нове ере, при чему је њено порекло приписивано откровењима египатског бога Хермеса (Тота). Међутим, њени практичари су обично називани „Халдејцима“, иако је хеленистичка астрологија заправо била комбинација халдејске и египатске астралне религије са грчком астрономијом и методама прорачуна. Прави допринос ових традиција грчкој астрологији је дискутабилан, али је идеја о два малефична (злоћудна) планета – Марсу и Сатурну – аутентично халдејска. Изворно египатски, иако не старији од $III$ века пре нове ере, јесте проналазак тридесет и шест декана зодијака. Значајни астрономи попут Еудокса са Книда ( $408-355$ . пре н.е.) и Хипарха ( $146-127$ . пре н.е.) били су упознати са принципима универзалне астрологије и астралне мелотезије (кореспонденција између људског тела и планета).

Утицај Птоломеја и ширење кроз арапски свет

Развој астрологије је одлучујуће обликовао велики астроном Птоломеј (око $100-178$ . н.е.), аутор дела Apotelesmatika (познатог као Tetrabiblos), које је популаризовало псеудепиграф Karpos. Други значајни астролози касне антике били су Ветије Валенс и Фирмик Матернус. Након затварања филозофске школе у Атини $529$ . године, грчки научници су емигрирали у Персију, где су њихови текстови, укључујући астролошке трактате, преведени на пахлави (средњоперсијски). Ови трактати су касније преведени на арапски језик, пре свега од стране Абу Машара ( $787-886$ ), који је снажно утицао на средњи век и ренесансу. Арапи су развили велико интересовање за астрологију око $750$ . године нове ере, а њихови преводи су значајно допринели корпусу знања.

Астрологија у Индији, Кини и Европи

Грчка астрологија је стигла до Индије између $I$ и $III$ века нове ере. Најважнији индијски астролог био је филозоф Варахамихира (6. век), чије је дело Pañca-siddhāntikā обухватало индијску, египатску, грчку и римску астрономију. Индијска астрологија је, међутим, оцењена као неуједначена. Кинеска астрологија је, иако је можда изведена из индијске, првенствено базирана на импресивном аутохтоном систему кореспонденција између микрокосмоса и макрокосмоса. У Европи од 15. до 18. века, астрологија је заузимала истакнуто место у ренесансној науци, али је постепено изгубила позицију када се Црква дистанцирала од ње крајем 16. века током Реформације, услед катастрофалних пророчанстава.

Теорија великих коњункција и политичка пророчанства

Астролошка прорицања су била посебно значајна због теорије о универзалном утицају великих коњункција планета и знакова на верске и политичке догађаје. Ова теорија датира из антике, а интензивно су је расправљали арапски мислиоци као што су ал-Кинди и Абу Машар. Једно од познатих пророчанстава повезивало је Лутера и Реформацију са коњункцијом Јупитера и Сатурна у Шкорпији $1484$ . године. Ова пророчанства су застрашивала власти због могућих штетних политичких последица, што је довело до тога да је астрологија често осуђивана или потискивана. Папа Инокентије VIII издао је булу Summis desiderantes affectibus како би сузбио ефекат пророчанства о реформатору. На крају, званична осуда Цркве уследила је крајем 16. века, док су истовремено конфутације (побијања) астрологије, попут оних Ђиролама Савонароле и Ђованија Пика дела Мирандоле, имале за циљ да оспоре могућност да звезде утичу на људске послове.

Методе астрологије и зодијачки систем

Грчка астрологија се ослањала на апструзну и тешку за праксу грчку астрономију, што је довело до нехотичних грешака у формулама и различитих, чак контрадикторних, астролошких система у касној антици. Астрологија на два сложена система – небески и људске судбине – суперпонира систем зодијака, подељен на дванаест констелација (знакова), од којих сваки заузима $30$ степени. Знакови су даље груписани у троуглове према елементу (Ватра, Земља, Ваздух, Вода). Зодијак се такође дели на декане (по $10$ степени) и топи или „куће“, којих има дванаест и које представљају различите сфере живота (живот, богатство, брак, смрт, итд.). У геоцентричном систему постоји седам „планета“ (Месец, Меркур, Венера, Сунце, Марс, Јупитер, Сатурн), које су класификоване по полу и квалитету. Астролошка предвиђања су била универзална – на основу догађаја као што су помрачења и велике коњункције – или појединачна, која се односе на позицију звезда при рођењу. Астролог израђује „наталну карту“ (thema mundi) одређујући хорос (horoskopos), односно асцендент (ascendens), знак који се уздиже на источном хоризонту у тренутку рођења.