Авидја

Авидја у Санкја-јога школи

Сам појам авидја је концептуална полазна тачка за разумевање природе егзистенције у класичној индијској филозофији. Овај санскритски термин значи „незнање”, „погрешно разумевање” или „несвесност”. Ево прегледа његове природе према двема главним школама. За Санкја-јога школу, авидја настаје због блиске повезаности пуруше (духа, чистог свести) и пракритија (природе, материје). Ова асоцијација доводи до секвенцијалне еволуције материјалних својстава (гуна) – лакоће (саттва), покрета (рајас) и густине (тамас). Због авидје, „Ја-свест” заборавља свој прави идентитет пуруше и погрешно се поистовећује са вртијима (vṛttis), тј. променљивим облицима и својствима материјалности. Авидја је, стога, епистемичко затварање приступа истинској свести. Јога пракса настоји да елиминише ово стање кроз ригорозну аскезу и медитацију, ослобађајући пурушу од онтолошке скривености.

Авидја и маја у Веданти

Веданта полази од темељне претпоставке да је брахман, јединствени принцип универзума, без икаквог трага разликовања. Изазов је онда објаснити постојање хетерогеног света и разлика међу ентитетима. На космичком нивоу, то се објашњава термином маја, што значи илузија. На феноменалном нивоу, појединачни атман (унутрашња суштина) јесте једно са брахманом (чиста, безлична свест), али је та чињеница застрта различитим додацима и условима, што доводи до свакодневног искуства различитости.

Шанкарино тумачење: адхјаса

Филозоф Шанкара (Адваита или недуалистичка школа) авидју објашњава као функцију адхјасе, или суперпозиције/преноса. Он тврди да су „субјект” (садржај „Ја-појма”) и „објект” (садржај „ти” или „то”) радикално супротни један другом, попут таме и светлости. Авидја је пројективно преношење (као код перцептивне грешке када се шкољка погрешно види као сребро) у метафизички контекст, при чему се чиста свест погрешно поистовећује са „несвесним ентитетима”, што резултира изјавама попут: „Ја сам принцеза”. Ова феноменолошка пројективна трансференција афектује сва емпиријска искуства и назива се авидја, означавајући контрадикцију између „стварног” (брахман/атман) и „нестварног” (феноменално искуство).

Рамануџа и онтолошки статус авидје

Филозоф Рамануџа је покушао да синтетише Шанкарин пуризам са јога прагматизмом, правећи разлику између суштинске свести (dharmībhūtijñāna) и квалитативне свести (dharmabhūtajñāna). Лажно приписивање квалитативне свести суштинској свести уклања се кроз љубав, преданост и покорност (бхакти), што води ка вишим стадијумима самоспознаје и коначном јединству са Вишнуом као брахманом отелотвореним у маји. Каснији ведантски схоластичари разматрали су онтолошки статус авидје, одбацујући опције „стварног” (јер би угрозило јединственост брахмана) и „нестварног” (јер би јој недостајала ефикасност).

Авидја као анирвачанија

Онтолошка дилема је решена аргументом да виша, сведок-свест (sākṣin-dharmībhūta-cit) постоји кроз све нивое искуства, неокаљана авидјом. Стога је авидја описана као анирвачанија (anirvacanīya) – необјашњиви остатак, оно што „није ни стварно ни нестварно”. На тај начин, авидја постаје sui generis онтолошка категорија, попут категорије „Узвишеног”, која представља неопходан предуслов за сва феноменална искуства, иако нема независно, крајње постојање.