Загонетка „идиота-саванта“

Од „идиота саванта” до неуродивергентности

Термин „идиот савант” сковао је француски лекар Едуар Сеген 1860-их како би описао особе које показују изузетан таленат (попут математичких или музичких способности) упркос значајном менталном оштећењу. Овај феномен, који је стварао парадокс „генија” и „идиота” у истој особи, изазвао је конвенционално схватање интелигенције. Данас, савантски синдром се углавном посматра кроз призму неуродивергентности, при чему се повезује са аутизмом – процењује се да око једна од 10 особа са аутизмом испољава неке савантске вештине, док је синдром без аутизма знатно ређи. Савремена истраживања, попут оних Сајмона Барон-Коена, фокусирају се на неуролошку основу „хиперсистематизовања” као објашњење ових способности.

Класне и моралне импликације

У 19. веку, категорија „идиота саванта” носила је значајне класне и моралне конотације. Сеген је тврдио да је овај феномен готово искључиво карактеристика елитних класа, видећи у „бескорисној избочини једне једине способности” физичко отелотворење бескорисности и дегенерације аристократије. Насупрот њему, британски лекар Џон Ленгдон Даун је заступао став да се саванти могу наћи у свим класама и да њихов изузетан таленат треба да се развија и култивише како би допринео друштву. Пример Џејмса Хенрија Пулена, вештог столара у азилу Ирлсвуд чији су модели бродова освојили међународна признања, илустровао је како таленат може довести до друштвеног признања и институционалне користи.

Антисемитска и патолошка тумачења генијалности

У другој половини 19. века, дебата о природи генијалности постала је централно питање, подстакнуто теоријом дегенерације. Френсис Галтон је тврдио да је генијалност наследна особина, док је криминолог Чезаре Ломброзо генијалност сматрао патолошким стањем сличним лудилу, описујући је као „бисер, резултат болесне измене”. Хејвлок Елис је пронашао средину, тврдећи да је генијалност наследна, али повезана са идиотизмом (једна преразвијена способност на рачун осталих). Ова тумачења су саванте и даље лишавала креативности, приписујући њихове способности искључиво патологији мозга (нпр. избочинама) или изузетној, али некреативној меморији и имитацији.

Расна категоризација и случај „слепог Тома” Вигинса

Случај Томаса „слепог Тома” Вигинса, слепог, црног пијанисте и композитора који је рођен у ропству, додатно је искомпликовао разумевање савантизма, уносећи у дебату и расну димензију. Нека објашњења за Вигинсову музичку вештину директно су се позивала на његову црну кожу, користећи таленат као доказ „урођене музикалности” црнаца, што је тумачено као примитивна, телесна особина повезана са импулсом и сензуалношћу, а не са разумом, чиме се одржавао систем расне хијерархије. Слична пракса била је и у случају аритметичких саванта попут Томаса Фулера (роб у Вирџинији), чије су способности објашњаване изузетно развијеном, али „мање софистицираном” вештином памћења, а не правом интелигенцијом.

Савремена дилема: дивљење и стереотипи

Данас савантизам и даље фасцинира, али се суочава са критикама из заједнице особа са инвалидитетом. „Дивљење” њиховим способностима често се тумачи као облик „отуђивања”. Културна претерана репрезентација изузетно талентованих аутистичних особа (попут лика Рејмонда Бебита из филма Кишни човек, инспирисаног Кимом Пиком) ствара штетне стереотипе „супер-хрскавог” (supercrips) – људи који натприродним талентом „превазилазе” свој инвалидитет. Овај наратив, иако наизглед позитиван, имплицира да особе са инвалидитетом морају бити „више од” како би биле прихваћене, чиме се одржава идеја да је инвалидност инхерентно негативна.