Ново стратешко партнерство Ријада и Исламабада
Саудијска Арабија и Пакистан су 17. септембра 2025. године потписали стратешки споразум на високом нивоу, што је потез који многи посматрачи тумаче као успостављање пакистанског нуклеарног кишобрана над Саудијском Арабијом у случају напада. Иако је оваква анализа преурањена јер званично саопштење не помиње нуклеарно оружје, пакистански министар одбране је изјавио да ће нуклеарни програм његове земље бити „на располагању Саудијској Арабији у случају потребе“, што сугерише ближу, али нејасно дефинисану, нуклеарну сарадњу. У теорији, пакистанска доктрина прве употребе нуклеарног оружја, заједно са клаузулом о колективној одбрани сличној члану 5 НАТО-а, омогућава Пакистану да, теоретски, употреби нуклеарно оружје чак и у случају конвенционалног напада на саудијску територију.
Катализатор: израелски напад на Доху и одговор САД
Иако споразум није настао као директна реакција на недавни израелски напад на Доху (Катар), он је највероватније убрзао објављивање тог споразума. Напад Израела на Катар, који је остао некажњен од стране Сједињених Држава упркос њиховом одбрамбеном споразуму са Катаром, послужио је као снажан подсетник Саудијској Арабији да не може у потпуности да се ослони само на Вашингтон. Ријад, уз дугогодишњу стратешку сарадњу са Пакистаном (финансирање у замену за војну обуку), јасно сигнализира своју жељу за диверзификацијом стратешких партнерстава и дистанцирањем од америчке политике која даје приоритет Израелу, чиме се потврђују већ постојеће политичке динамике.
Мотиви и користи за обе стране
За Саудијску Арабију, споразум представља кључни корак у њеном дугогодишњем настојању да ојача своју нуклеарну позицију и смањи ослањање на Вашингтон, нарочито након што су САД показале спремност да промене политику према Ријаду (као у случају Џамала Кашогија). За Пакистан, овај пакт јача његов статус азијске и муслиманске војне силе, док га истовремено увлачи у блискоисточне игре. Споразум такође пружа Пакистану могућност за економско побољшање кроз саудијске инвестиције, пратећи већ устаљену једначину „безбедност и оружје у замену за финансирање“. Објава пакта омогућава Исламабаду да пројектује слику снаге и заштите, упркос сопственој затегнутој безбедносној ситуацији на границама са Индијом, Авганистаном (талибани) и Ираном.
Последице по регионалну безбедност и улога Кине
Иако споразум не представља потпуни прекид везе између Ријада и Вашингтона (која је и даље регулисана Пактом из Квинсија из 1945.), он учвршћује везе између земаља које се сматрају „периферним“ и „средњим“ силама, које теже да се удаље од утицаја америчке хиперсиле. Овај развој догађаја пажљиво прате суседи: Иран (ривал Саудијске Арабије) и Индија (непријатељ Пакистана) не гледају благонаклоно на нови стратешки савез са могућим нуклеарним импликацијама. Међутим, једна међународна сила може бити задовољна: Кина.
Кинеско јачање и америчка изолација
За Кину, која је највећи купац саудијске нафте и власник пакистанске луке Гвадар (кључне тачке у њеној стратегији „бисерне огрлице“ за обезбеђење енергетских извора), овај споразум је веома користан. Нова западно-азијска и јужно-азијска престројавања одвијају се без учешћа Сједињених Држава и истовремено учвршћују позицију њиховог кинеског ривала. Споразум између Саудијске Арабије и Пакистана стога више потврђује већ постојеће геополитичке динамике него што ствара нове, истичући жељу Ријада и Исламабада да пронађу нове моделе сигурности ван традиционалног америчког покровитељства.
0 Коментари