Палестинске хришћанске заједнице на Западној обали, које се све мање боре, настављају да постоје усред насиља

Последње хришћанско село

Село Тајбех, које се налази на брду у окупираној Западној обали и за које Јеванђеље казује да га је Исус посетио, тренутно је последње искључиво хришћанско село на тој територији. Хришћани Тајбеха – припадници Римокатоличке, Мелкитске и Православне цркве – изражавају дубоку жељу за независношћу и миром, али осећају да та нада постаје све недостижнија услед ескалације насиља и ограничења кретања.

Претње и изазови са којима се суочава заједница

Хришћанска заједница у Тајбеху, која броји око $1.200$ становника, суочава се са двоструком претњом: насиљем јеврејских досељеника и све већим ограничењима кретања које намеће израелска војска. Многи се такође плаше да ће ескалација сукоба у региону довести до раста исламистичке радикализације. Парохијски свештеник Башар Фавадлех изјавио је да је неопходан договор који би „протерао досељенике са наше земље“, јер су становници „превише уморни од овог живота“. Сухеил Назал, који живи у Тајбеху, рекао је да му досељеници више не дозвољавају да бере маслине на својим терасама и оптужио их за подметање пожара који се опасно приближио локалном гробљу и рушевинама најстарије цркве.

Егзодус хришћана из Свете Земље

Напета безбедносна ситуација, у комбинацији са опадајућим економским могућностима и ограничењима која намећу контролни пунктови („летећи пунктови“), наводи све већи број хришћанских породица да напусте Тајбех. Свештенство наводи да је најмање десетак породица већ отишло, а многе размишљају о одласку. Овај локални егзодус одражава шири тренд: хришћани чине само 1%–2% од око $3$ милиона становника Западне обале. Широм Блиског истока, хришћанска популација је у сталном паду. Неки становници, попут Виктора Бараката и његове супруге Надин Хури, који су се доселили из Масачусетса, изразили су осећај да су „сви несигурни“ и да се ситуација чини нестабилнијом него током интифаде почетком $2000$ -их.

Аспекти вере и мисија останка

Упркос свим изазовима, многима је очување присуства у колевци хришћанства од суштинске важности за идентитет и веру. Свештеник Фавадлех је поручио: „Волим своју земљу јер волим свог Христа“, називајући Исуса арапским изразом „Ибн Ал-Балад“ (Син земље). Иако Израел себе сматра „острвом верске толеранције“, црквене власти и организације за праћење бележе пораст антихришћанских осећања и узнемиравања, посебно у старом делу Јерусалима, укључујући пљување према свештенству. Кардинал Пјербатиста Пицабала, латински патријарх Јерусалима, упозорио је да би више хришћана могло да оде. Нови кустос Свете Земље, фрањевачки свештеник Франческо Јелпо, нагласио је да је „прва велика дужност овде остати“ и пружити наду у време очаја.

Нада у будућу слободу и нови живот

Хришћанске цркве у Тајбеху, поред вођења верских служби, одржавају школе, спортске и музичке програме, покушавајући да пруже наду младима. Марина Маруф, заменица директора католичке школе, описала је како се ученици морају склањати у школи док чекају отварање „летећих контролних пунктова“. У суочавању са очајем, свештенство заједнички ради на пружању наде кроз практичну помоћ и духовну подршку. Отац Фавадлех изразио је уверење које је у основи хришћанске вере и палестинског стремљења: „Још увек чекамо трећи дан као Палестинци. Трећи дан који значи нови живот, слободу, независност и ново спасење за наш народ“.