Национални бог Асирије
Ашур је био национални бог Асирије; његово име је исто као и име града-државе Ашур. Његове првобитне карактеристике биле су изразито различите од оних код других месопотамских божанстава. Појављује се као стварни господар свог града у најранијим документима (XX–XIX век пре нове ере), где је асирски владар био само првосвештеник и управитељ града у име бога. Овај бог је персонификација града Ашура, могуће израз светости места у близини данашњег Ширката. Ашур је првобитно био изузет по недостатку породичних веза, одсуству приписаних епитета, нејасним везама са космосом, изостанку химни и митолошких песама, као и коришћењу симболичних икона уместо антропоморфних приказа.
Трансформација Ашура: Од numen loci до deus persona
Од почетка II миленијума пре нове ере, Ашур је почео да се трансформише из божанског присуства места (numen loci) у божанску личност (deus persona). Први корак био је његово обједињавање са богом времена Ададом (XV век пре нове ере), што одражава сиријску традицију. Позиција краља се такође мењала; док је узурпатор Шамши-Адад I (1812–1780. пре н. е.) узео титулу „краљ“, тек је Адад-нирари I (1305–1274. пре н. е.) успоставио праксу да бог наређује краљу да води освајачке ратове. Овај процес јачања монархије довео је до врхунца под Тукулти-Нинуртом I (1243–1207. пре н. е.), када је Ашур изједначен са сумерско-вавилонским краљем богова, Енлилом. Ашурова супруга постала је Енлилова супруга Нинлил (у Асирији названа Мулису), а град Ашур постао је свети центар Асирије, као што је Нипур био за Вавилонију. Ашур је постао неспорни краљ богова и једини бог везан за народ таквом значајном везом, што је довело до тога да се Асирци сматрају готово изабраним народом са мисијом освајања света.
Ашур под Саргонидима и потискивање Мардука
Даља фаза у историји бога Ашура одиграла се под династијом Саргонида (почев од Саргона II, 721–705. пре н. е.), који су тежили да Ашур надмаши Мардука, градског бога Вавилона, који је заменио Енлила као краља богова. Саргон II је развио Ашурову теологију како би му приписао апсолутну божанску свемоћ (omnipotentia divina), проглашавајући га божанском силом од које зависе и људи и богови. У том циљу, Саргон II је увео идентификацију Ашура са Ан-шаром, исконским богом из Енума елиш – вавилонског епа о стварању. Ова идентификација је Ашуру дала генерацијску превласт, чинећи га прворођеним међу свим боговима и претком Мардука.
Теолошке реформе Сенахериба и апсолутни творац
Саргонов син, Сенахериб (704–681. пре н. е.), додатно је развио ову теологију, користећи је као теолошку основу за своју политику уништавања Вавилона 689. пре н. е. Сенахериб је желео да поништи Мардука заменом њега са Ашуром, и чак је укинуо култове богова Југа (укључујући Набуа, Мардуковог сина) у Асирији. У овом контексту, Ашур, преко атрибута Ан-шара, постаје deus summus omnipotens (врховни свемогући бог) и creator absolutus (апсолутни креатор). Као последица ових атрибута, Ашур је једини могао да одређује судбине универзума и, што је најважније, био је „творац самог себе“, како наводи један асирски текст. У част ове промене, церемонија Акиту (Нова година), која је традиционално повезана с Мардуком, премештена је у град Ашур, где је Ашур преузео Мардукову улогу у борби против Тиамат.
Теорија о монотеизму Ашура
Симо Парпола је изнео теорију да је Ашуров монотеизам постојао, али је био ограничен на елиту, а не на целокупно становништво. Према овој теорији, Ашур је био посматран као „метафизички универзум светлости, доброте, мудрости и вечног живота“ и као „посредни ентитет између постојања и непостојања“. Други богови су били тумачени као хипостазе његове свемоћи, односно као „моћи и атрибути бога (Ашура)“, слично јеврејским и хришћанским арханђелима. Парпола као доказ наводи ономастичке податке, попут личног имена Gabbbu-ilani-Ashur („Ашур је сви богови“). Иако неки научници овај феномен описују као „софистицирани политеизам“ уместо као монотеизам, а постојале су и аналогне теологије (нпр. Мардука), Ашурова слика из периода Саргонида је изузетно блиска овом концепту. Међутим, с обзиром на то да асирска историја не бележи револуцију коју предводи пророк, која би прогласила све „паганске богове демонима“ (omnes dii gentium daemonia), научници попут Рафаела Петацонија сматрају да се овде радије може говорити о теологији Врховног Бића него о правом историјском монотеизму.
0 Коментари