Алберт Велики

Биографија и црквена каријера

Алберт Велики (Albertus Magnus, око 1200–1280), рођен у Баварској, био је немачки доминикански теолог и филозоф, познат као учитељ Томе Аквинског. Ушао је у Доминикански ред 1223. године и предавао у различитим градовима. Стекао је звање доктора теологије на Париском универзитету 1245. године. Потом је основао центар за студије у Келну, где је предавао Томи Аквинском. Био је важна фигура у одбрани просјачких редова од световног свештенства. Упркос својој несклоности, постављен је за бискупа Регензбурга, али је убрзо поднео оставку да би се посветио проповедању крсташког рата и свом ученом раду.

Филозофски и научни допринос

Алберт Велики се сматра једним од највећих средњовековних филозофа и научника. На наговор студената, преузео је да објасни целокупну Аристотелову филозофију, чинећи је доступном латинском свету. Такође, допунио је Аристотела сопственим увидима, искуством и решењима нових проблема, посебно у природним наукама. Сматрао је да свака наука има своју аутономију и да људски разум може доћи до истина које су различите од откривења и божанске вере.

Утицај и дела

Алберт је једини схоластичар који је још за живота добио надимак „Велики“. У своје време, његов ауторитет био је раван ауторитету Аристотела, Ибн Сине и Ибн Рушда. Роџер Бејкон га је критиковао као самонаученог, али је Алберт својим учењем настојао да управо избегне такве оптужбе, позивајући се на оригиналне изворе и искуство. На његово учење надовезивали су се многи, а посебно се из њега развила мистична струја у немачкој теологији, која се преносила преко ученика попут Мајстора Екхарта и Јоханеса Таулера. Његова дела обухватају преко 40 томова, а баве се теологијом, етиком, логиком, метафизиком, математиком и природним наукама.

Противљење и канонизација

Током 15. века, процес његове канонизације је био добро напредовао, али је привремено заустављен због оптужби за магију. Да би оповргнуо ове тврдње, Петер од Пруске написао је прву критичку биографију о Алберту Великом. Канонизован је 1931. године од стране папе Пија XI, који му је доделио титулу „доктора Цркве“. Папа Пије XII прогласио га је 1941. године за небеског заштитника природних наука.

Залагање за образовање

Алберт Велики је доследно бранио значај филозофије за теологију и залагао се за аутономију сваке научне дисциплине. Парафразирао је целу Аристотелову филозофију за потребе теолога, а у својим школама је учинио студије филозофије обавезним. Такође, промовисао је световно учење за свештенство и критиковао лење монахе. Његово залагање за знање и науку учинило га је једним од највећих умова средњег века.