ШТА ЧИТАТИ? Нишидина Китарова хијазматска хорологија. Место дијалектике, дијалектика места

Nishida Kitarō's Chiasmatic Chorology. Place of Dialectic, Dialectic of Place, By: John W. M. Krummel, Series: World Philosophies, 314 Pages, Hardcover, Published By: Indiana University Press, Published: August 2015

Анализа Крумеловог приступа Нишидиној дијалектици

Крумелова књига је темељна анализа дијалектике Нишиде Китара (西田幾多郎), оснивача кјотске школе. Крумел се фокусира на интерпретацију Нишидиних загонетних израза као што су „контрадикторни самоидентитет“ и „континуитет дисконтинуитета“, који наизглед противрече логици неконтрадикције. Он вешто навигира између прекомерног понављања Нишидиних фраза и претераног удаљавања од текста. У првом делу, Крумел ставља Нишидину филозофију у историјски контекст, тврдећи да она садржи „будистичку метафизику“ преформулисану кроз западну филозофију. У другом делу, прати развој Нишидине дијалектике кроз четири фазе, посебно се осврћући на његову трансформацију Хегелове дијалектике у покушају да се супротстави Кантовом дуализму и Аристотеловом субстанцијализму. У трећем делу, Крумел износи сопствену интерпретацију, разликујући Нишидину „апсолутну дијалектику“ од Хегелове „дијалектике бића“.

Утицај будизма и предлог тумачења

Крумел истражује утицај махајана будизма на Нишидину дијалектику, посебно у погледу концепата „ништа“ (mu 無), „сокухи“ 即非, и „инверзне кореспонденције“ (gyakutaiō 逆対応). Он предлаже тумачење Нишидине „контрадикције“ (mujun 矛盾) кроз појам „хијазма“, који се може схватити као „интердимензионални пресек где се супротности састају и условљавају“. Ова интерпретација наглашава да Нишидино дело представља истинску „крос-културну или светску филозофију“ и пружа основу за „мулти-светску интерцивилизацијску светску културу“. Ипак, критика Крумеловог рада указује на недостатак ангажовања са Нишидиним највећим критичарима, као што су Танабе Хаџиме и Такахаши Сатоми.

Анализа недостатака и будући правци истраживања

Један од најзначајнијих недостатака Крумелове анализе, који дели са многим другим коментаторима, јесте третман будистичких идеја, посебно „логике сокухи“. Као што се истиче, иако Нишида користи ову фразу, њену „логику“ је заправо измислио Д. Т. Сузуки. Признавање Сузукијеве улоге би појачало Крумелов став да је Нишидина филозофија иновативна, али би истовремено смањило ризик од отуђења читалаца који су обучени у будистичкој филозофији. Без обзира на ове недостатке, Крумелово дело је значајан допринос проучавању Нишиде. Предлажу се два будућа правца истраживања: (1) да ли је и даље сврсисходно користити термине „Исток“ и „Запад“ у контексту „мулти-светске“ културе коју Нишида замишља, и (2) поређење Нишидиног читања Платонове „хоре“ са тумачењем Жака Дериде. Крумелова књига, дакле, не само да пружа инспиративну анализу, већ и подстиче даља креативна размишљања.