Изгубљена вера у сенци традиције: прича о тајним атеистима у ултра-ортодоксном јудаизму
Прича о Соломону, младом студенту права, живо осликава сукоб између стечене вере и новооткривеног критичког размишљања. Одгајан у ултра-ортодоксној јеврејској заједници, Соломон је свакодневно био окружен ритуалима и догмама које су формирале његов свет. Међутим, све се променило када му је у руке доспела књига Алана Дершовица „Постанак правде“. Овај рад, који је библијске приче тумачио на начин неусклађен са учењима његових рабина, отворио је прве пукотине у његовој вери. Следећи корак га је водио кроз еволуциону биологију, космологију Стивена Хокинга и библијску критику, да би коначно дошао до закључка да Бог не постоји. Овај тренутак, како га описује, био је најразорнији у његовом животу, праћен чежњом да пронађе доказ који би оповргао његов новооткривени атеизам.
Двоструки живот: између уверења и друштвених веза
Иако је Соломон постао атеиста, његов живот је 15 година касније изгледао идентично као и пре. Ожењен је ортодоксном Јеврејком, деца му иду у јешиву, а родитељи су му ултра-ортодоксни. Соломон је само један од стотина, можда хиљада мушкараца и жена који су, суочени са научним открићима и библијском критиком, закључили да Бог не постоји, али чије их друштвене, економске и породичне везе са ултра-ортодоксним и хасидским заједницама спречавају да напусте верске ритуале. Они које су аутори интервјуисали нису могли да се натерају да угрозе своје породице и животе своје деце. Са превише интегритета да верују, али и превише тога да оставе за собом, остају „прикривени“ атеисти унутар ултра-ортодоксних заједница. Ови људи живе у страху од откривања и кажњавања од стране све више изоловане заједнице, али су истовремено и доказ изазова са којима се фундаменталистичке верске групе суочавају у ери интернета и глобализованог света.
Интернет као уточиште и претња верском монополу
Фил Зукерман, професор социологије на колеџу Питзер у Калифорнији, наглашава улогу интернета у овом феномену. Пре 20, 30 година, појединци који су живели у изолованим верским заједницама и почели да сумњају, били су препуштени сами себи. Данас, интернет омогућава проналажење истомишљеника, пружајући интелектуалну и емоционалну подршку. Ово поткопава монопол фундаменталистичких група на истину, начин живота, морал и ауторитет. Прича о Јанкију, још једном „тајном“ атеисти, додатно илуструје ову борбу. Иако је био предани јешивац и рабин, филозофска питања су га мучила од детињства. Његово учење са новопреобраћеним мушкарцем и презентација Ричарда Докинса довеле су га до сазнања да су сва његова питања – од научних нетачности у Старом завету до апсурдних тврдњи у Талмуду – имала један заједнички одговор: Бог не постоји.
Последице откривања атеизма и улога породице
Јанкијево откриће да нема Бога било је поражавајуће и болно. Покушао је да пронађе одговоре код најученијих рабина, али су њихова објашњења била слаба. Слично Соломону, Јанки живи двоструким животом, скривајући своја уверења како не би угрозио свој посао, брак и децу. Термин „ортопраксни“ (они који исправно практикују) користе како би се разликовали од „ортодоксних“ (они који исправно верују). Ови појединци, некада изоловани у свом атеизму, сада се окупљају у онлајн собама за ћаскање. Међу њима има и жена, иако у мањем броју, које се суочавају са још већим ризицима, попут губитка деце, јер се у држави Њујорк старатељство често додељује побожнијем родитељу. Ови „тајни“ атеисти живе у страху од откривања, свесни да би то могло да доведе до губитка посла, развода и избацивања деце из школе.
Будућност ултра-ортодоксије: различити погледи на опстанак вере
Расправа о будућности ултра-ортодоксије је подељена. Док Соломон сматра да ће се заједница одржати због снажних породичних веза и раних бракова, те да је радикализација заправо знак успеха у елиминацији неистомишљеника, Мојсије, још један „тајни“ атеиста и угледан научник у ултра-ортодоксном свету, верује да је атеизам дубоко укорењен у њиховом начину живота и да ће се све „срушити“ за 20 година. Мојсијева лична прича, инспирисана тумачењем Мајмонида као прикривеног атеисте, показује дубину овог унутрашњег сукоба. Без обзира на различите перспективе, феномен „двоструког живота“ међу ултра-ортодоксним Јеврејима истиче растуће изазове за фундаменталистичке верске групе у ери доступности информација и све већег плурализма. Ове приче наглашавају личну жртву и унутрашњи конфликт појединаца који теже истини, док су истовремено присиљени да одржавају спољну фасаду верске припадности због породичних, друштвених и економских разлога.
