Скривено у ужурбаној и динамичној четврти Нихонбаши, ово свето место старо више од хиљаду година привлачи вернике и туристе необичним веровањем да поседује моћ која омогућава љубитељима музике да изблиза виде своје омиљене извођаче. У средишту токијског пословног центра, где се смењују ужурбани пословни људи, препуне робне куће и високи небодери који готово потпуно заклањају сунчеву светлост, пролазак кроз јарко црвену тори капију води у тиху, мирну оазу под именом Фукутоку, где се моментално осећа олакшање од градске вреве. Иако је Токио дом за стотине сличних шинтоистичких светилишта, ово се издваја по веома специфичним жељама својих посетилаца, јер уместо уобичајених молитава за добро здравље, срећу или општи успех у животу, верници овде долазе са једним врло прецизним циљем, а то је добијање улазница за концерте.
Светилиште Фукутоку је подигнуто још у деветом веку и изворно је посвећено Инарију, божанству за које се верује да доноси обиље, плодне жетве пиринча и опште благостање у заједници. Преокрет у историји овог места догодио се 1590. године када га је посетио чувени шогун Токугава Ијејасу, који је био толико одушевљен овим простором да је постао његов званични покровитељ и доделио му посебне привилегије, међу којима је била и дозвола за организовање лутрија. Ове лутрије су постале изузетно популарне међу локалним становништвом, при чему су се прикупљена средства користила за обнову и унапређење самог светилишта, док су срећни добитници задржавали део новчане награде за себе. Током наредних четири стотине година, репутација светилишта као места где се тражи срећа константно је расла, те су људи почели масовно да долазе како би од камија, односно шинтоистичких божанстава, измолили добитне срећке.
Током деведесетих година прошлог века, појава новог музичког покрета додатно је учврстила мистични статус овог места, када је експлозија џеј-попа и бендова попут Глеј, Спид и Морнинг Мусуме створила потпуно нову врсту фанатизма и феномен идола. У јапанској поп култури развио се појам оши, који означава одређеног члана групе кога навијач идолизује и коме пружа безрезервну подршку куповином мајица, украшених торби и беџева. Међутим, највећи изазов за фанове представља долазак до самих карата за наступе уживо, пошто већина великих концерата у Јапану користи сложени, вишестепени онлајн систем лутрије који ограничава количину улазница. Како би повећали своје шансе за извлачење макар за један проценат, верни обожаваоци су одлучили да се окрену божанској интервенцији, верујући да ће молитва која помаже код обичне лутрије донети успех и приликом извлачења карата за концерте.
Ова дубока посвећеност према идолима није престала ни током пандемије када су сви наступи уживо били обустављени, па су се након укидања рестрикција и обнове турнеја реке људи слиле ка светилишту Фукутоку са великом жељом да се поново сусретну са вољеним музичарима. Простор за молитву је тада био толико преплављен верницима да се сама околна улица морала затворити за саобраћај због огромне гужве која се створила испред олтара. Током уобичајеног дана, посетиоци најпре спроводе традиционални ритуал прочишћења руку и уста на темизуја фонтани, након чега приступају главном олтару где се два пута дубоко поклоне, два пута тапну длановима како би призвали камија, упуте своје неме молитве и на крају се још једном поклоне у знак захвалности. Многи од њих након тога купују ема, мале дрвене плочице на којима исписују своје конкретне жеље и молбе за добијање карата за познате групе као што су ЗироБејсУан или БТС, очекујући исход лутријског извлачења у року од неколико недеља.
Иако јапански аутохтони шинтоизам нема строго зацртану догму нити се фокусира на апсолутне вредности, већ свакодневна чуда сматра светим, поставља се питање да ли је исправно молити се за нешто тако пролазно и материјално као што су концертне карте. Јапански научници и истраживачи наглашавају да ове интеракције не би требало посматрати као пуку материјалну размену, већ као религиозни ритуал и менталну припрему која кроз испуњење жеље доноси унутрашњи мир, срећу и сталоженост неопходну за даљи духовни развој. Свештеници из других светилишта такође потврђују да су врата отворена за све и да је потпуно у реду молити се за оно што човеку доноси искрену радост, уколико се према божанствима покаже дужно поштовање. Овакав приступ се показује успешним и у пракси, што потврђују искуства појединих посетилаца који су, након почетних неуспеха у редовном извлачењу, успели да добију карте за наступе својих идола тек након што су посетили Фукутоку и препустили своју судбину срећи.
