Промена иранске реторике: национализам у кризи
Након израелских и америчких ваздушних напада на иранска нуклеарна постројења и цивилна подручја у јуну 2025. године, Исламска Република Иран је одговорила симболима — верским, националним, и све више међусобно повезаним. Деценијама су ирански владари национализам сматрали западним увозом и алатом за поделу исламске умме (заједнице). Међутим, чини се да су ови напади преобликовали ту нарацију. Лидери који су некада заступали пан-исламизам сада промовишу фузију: шиитска симболика је уткана у националистички понос. Овај помак је најјасније виђен током церемонија Ашуре почетком јула у Јазду, где је државна химна "Еј Иран" поново коришћена, а верске проповеди су говориле о одбрани "нашег Ирана", а не шире муслиманске заједнице.
Ислам пре нације: историјски контекст и промена парадигме
Ајатолах Хомеини је изградио Исламску Републику на визији која је стављала ислам изнад нације, осуђујући национализам као империјалистички отров. То није била само реторика, већ суштинска доктрина, која је строго примењивана у раној Исламској Републици – преисламски симболи су уклањани из школских књига, а спољна политика се фокусирала на солидарност са муслиманским светом. Међутим, тај оквир се сада мења. Режим, спајајући патриотизам са верским ритуалима, покушава да се представи као нешто више од револуционарног пројекта. Иран се сада представља као нација под нападом, желећи да се Иранци окупе иза ове слике.
Јавна реакција и владина репозицијација
Ваздушни напади су унутар Ирана изазвали и бес и размишљање. Цивилне жртве, попут оних у нападу на трг Таџриш, изазвале су гнев који је превазишао политичке поделе. Док многи у земљи остају критични према режиму, расте и незадовољство према деловима иранске дијаспоре који су отворено подржавали нападе. Ова двострука љутња створила је простор за режим да се репозиционира. С обзиром на ерозију јавног поверења, влада покушава да национализам преобликује у извор јединства, а државни медији су искористили тренутак да нападе не прикажу као ударе на Исламску Републику, већ на ирански народ.
Ограничења нове нарације и симболика Ашуре
Међутим, ова нова нарација има своје границе. Иран је дом разноликог друштва – Курда, Балуџа, Арапа, Турака – од којих су многи дуго били искључени из државне реторике и политике. Позиви на јединство под националном заставом могу тренутно имати одјека, али симболи, без обзира на њихову моћ, не могу да поправе дубоко укорењене неједнакости. Ако национално јединство постане само слоган без реформи или инклузије, ризикује да продуби поделе које покушава да залечи. Повратак ајатолаха Хамнеија у јавност 5. јула, на церемонији Ашуре, био је прорачунат потез да се представи не само као верска фигура, већ и као симбол националне одбране, спајајући националистичке и верске слике ради изградње емоционалног легитимитета без препуштања политичке контроле.
Нерешена криза испод слогана и будући изазови
Упркос новом таласу патриотских порука, основни проблеми Ирана остају нерешени: економија је уздрмана, инфлација висока, незапосленост упорна, а свакодневни живот све тежи. За многе, посебно младе и политичке активисте, искљученост из система није нова појава. Симболичка политика може да побуди емоције, али не поправља покварене системе. Међу студентима, радницима и већим делом урбане сиротиње, нова нарација режима може изгледати шупље. Иако су слогани промењени, животна реалност није. Режим је нападе претворио у политичко гориво, представљајући државу као браниоца самог Ирана, а не само Исламске Републике, чиме покушава да неутралише и спољне непријатеље и домаће критичаре. Ипак, ако режим настави да гуши неслагање и опире се реформама, јединство изграђено под нападима може бити кратког века. Национализам без укључивања или правде не повезује, већ разбија.
