Грчка култура испијања кафе представља јединствен друштвени ритуал и незаобилазан део свакодневнице у којем се просечно потроши 5.5 килограма кафе по глави становника годишње, што ову земљу ставља на петнаесто место у свету. Састанак „на кафи” у Грчкој представља савршен изговор за дуготрајно дружење, опуштање, разговоре, играње друштвених игара или читање вести, при чему се праве јасне разлике између модерних локала популарних међу омладином и традиционалних кафана које углавном посећују старији мушкарци. Понуда је изузетно разнолика и обухвата распон од топлих до хладних напитака, међу којима се истичу традиционална грчка кафа, култни фрапе, као и све популарније модерне ледене варијанте са италијанским називима.
Традиционална грчка кафа, позната и као елиникос, постала је интегрални део локалне културе током османске окупације, а према најшире прихваћеном миту о пореклу, ова врста кафе потиче из Јемена одакле је у шеснаестом веку представљена султану Сулејману. Ова кафа се прави од арабика зрна која су самлевена у изузетно фини прах и специфична је по томе што је добила име по местима где се конзумира, а не где се производи, па се кува у малој посуди званој брики и служи са талогом на дну шољице који се користи и за традиционално гледање у судбину. Научна истраживања Медицинског факултета у Атини и шпанских научника потврђују да је ова кафа изразито здрава јер садржи висок ниво полифенола који чисте артерије и спречавају срчана обољења, што директно доприноси дуговечности становника грчког острва Икарија где већина становништва живи дуже од деведесет година управо конзумирајући три до четири шољице дневно.
Грчки фрапе је хладан, пенушав напитак пун кофеина који је настао потпуно случајно 1957. године када га је Димитрис Вакондиос осмислио током Међународног сајма у Солуну, а до 1979. године овај напитак је постао национална кафа модерне Грчке и симбол опуштеног летњег начина живота. Прави се веома лако мућењем једне до две кашичице инстант кафе са шећером и мало воде у шејкеру или миксеру док се не добије густа смеђа пена, након чега се у високу чашу додају хладна вода, коцкице леда и по жељи кондензовано млеко. Фрапе се служи са сламчицом и наручује у три степена слаткоће, па тако слатки или гликос садржи четири кашичице шећера, средњи или метриос две кашичице, док је скетос потпуно горак без шећера, а на Кипру постоји и посебна варијација где се уместо воде користи искључиво млеко.
Током последњих петнаестак година, упоредо са развојем специјализованих локала за кафу у Атини, италијанска традиција је модификована кроз креирање два нова и изузетно популарна ледена напитка која полако потискују фрапе међу млађом популацијом, а то су фредо еспресо и фредо капућино. За разлику од других земаља где се под овим именима обично добија топла еспресо кафа са коцкама леда, у Грчкој се фредо еспресо прави мућењем дуплог шота врућег еспреса са ледом у металном шејкеру, што напитку даје јединствену текстуру пре него што се прелије у чашу. С друге стране, изразито популарни фредо капућино представља исту ту основу од хладног еспреса на коју се додаје неколико кашика посебно умућеног хладног и пенушавог млека, чинећи га савршеним избором за љубитеље јаке а освежавајуће кафе.
Процес наручивања кафе у Грчкој захтева познавање одређених термина јер конобари редовно питају госте за жељену количину шећера с обзиром на то да се он додаје током саме припреме напитака као што су традиционална грчка кафа или фрапе. Гости се приликом наручивања изјашњавају да ли желе слатку кафу наглашавајући реч глико, умерено слатку изговарајући метрио, или потпуно без шећера користећи термин скето. Уколико је некоме потребан додатни енергетски подстицај или је једноставно велики љубитељ јачег укуса, постоји могућност да се наручи дупла доза тражењем речи диплос, док се жеља за додавањем млека у фрапе једноставно изражава фразом ме гала што на грчком језику значи са млеком.